Nedelja, 4. avgust 2024. godine
Budim se oko 8h i uz kafu pričam telefonom sa mamom. Ne radi im televizor od sinoć. Nakon sastanka koji sam imala u subotu uveče sa koleginicama i potencijalnim novim saradnicima, bilo je već kasno da bilo šta uradim. Brzo se dogovaramo, televizor je već star, onaj „sandučar” kako ga ja zovem, vreme je da se promeni. Iako je nedelja, prodavnica tehničke robe, kao i većina drugih prodavnica, uredno radi. Mešaju mi se emocije, jer uspevam da pomognem roditeljima, ali se vraćam u period kada sam i sama radila u trgovini i nebrojeno nedelja provela na poslu, a želela sam da budem sa porodicom. Srećna sam što sam napravila promenu i pokrenula se u pravcu da sada sama sebi organizujem radno vreme i radne dane. To sam postigla otvaranjem sopstvenog edukativnog centra za decu Svetionik znanja.
Ostatak dana provodim u odmoru uz meč Novaka Đokovića i pripremu za još jedan sastanak sa koleginicama i novim saradnicima koji je u planu za sutra. Sa svojom tinejdžerkom mnogo razgovaram o mnogim temama, a Novakova pobeda je otvorila već postojeće teme o važnosti u kontinuitetu u radu, trudu, zalaganju i svemu što je potrebno za uspeh na bilo kom polju. Ne mora to biti Olimpijada. Uspeh u školi, u hobiju, u bilo kojoj aktivnosti koja vam pruža zadovoljstvo ili je neophodna za vaš dalji napredak i rast i postizanje željenog rezultata ili cilja zahteva istrajnost.
Ponedeljak, 5. avgust 2024. avgust
Ustajem ranije, ali ne zbog posla. U 7.30 vozim tatu u laboratoriju. Još uvek se jasno sećam kada je on vodio mene i pazio da ne padnem. Zamenili smo uloge i tako treba. Nije mi teško. Ostatak dana provodim sa mojom tinejdžerkom u pripremi za banju. Ide sa tatom, babom i dedom. Ceo dan je zadirkujem kako jedva čekam da ode, da se malo odmorim od nje, a u stvari nedostajaće mi. Razume da se šalim i ceo dan se gnjura u zagrljaj kao kad je bila mala. Tinejdžersko doba prepuno je promena i to onih burnih, teških, neprijatnih, velikih i malih a sve su neophodne za rast i razvoj ličnosti. Ja sam njena konstanta na tom putu na kom zajedno rastemo. Vrhunac je bio spanać za ručak. Obožava ga. Kaže da me voli još više zbog toga. Za sreću je malo potrebno.
Odlazi u grad na sladoled sa drugaricom, a ja sam spremna za sastanak. Dugogodišnji rad sa decom, kontinuirana edukacija i otvorenost ka promeni, rezultirali su da se upravo sa takvim ženama i povežem u svom poslu. Zajedničko iskustvo, vrednosti i uverenja nas pet žena, majki, preduzetnica, pretočilo je u edukativni program za decu. Beskrajni potencijali koje smo otkrile u sebi, želimo da prenesemo i na sledeće generacije i sa tim u skladu nazvale smo program InfinitUm. Sastanak je prošao odlično. Mlada žena sa kojom smo razgovarale prepoznala je sve što je nama važno. Ono što je očekivano jeste upravo strah od promene. U četvrtak javljam konačan odgovor da li imamo novog člana tima.
Utorak, 6. avgust 2024. godine
Tokom leta utorkom i petkom imam časove sa mojim polaznicima. Uglavnom školarci maksimalno iskoriste raspust i ne žele obaveze, međutim, većina mojih polaznika izrazila je želju da i tokom leta vredno uče i vežbaju. Ko sam ja da im to uskratim. Čas traje dva sata i redovna je pojava da, kada roditelji dođu po njih, oni ne žele kući. U dogovoru sa roditeljima, za danas sam organizovala čas u Narodnoj bašti. U 7.30 ispratila sam tinejdžerku, a zatim obavila neke sitnice po gradu. Imala sam jedan uživo sastanak na kojem je opet bila tema neophodnost mnogih promena na svim nivoima.
Tinejdžerka se javila, stigli su i već uživa.
U pripremi za čas odabrala sam divnu priču iz našeg udžbenika o velikodušnosti. Tada sam se setila da treba kontaktirat štampariju za sledeći tiraž, brzo će septembar. Pišem poruku u viber grupi gde je nas pet. Koleginica je već kontaktirala štampariju. Lepota timskog rada. Posle časa, koji je proleteo u redovnim i vanrednim aktivnostima koje nam je pružio boravak u prirodi, u razgovoru sa roditeljima mojih polaznika, potvrdila sam nešto što već znam, da doprinosim promeni kroz svoj rad. To je ono što želim. Kod dece mlađeg uzrasta promene su brzo vidljive kada je u pitanju savladavnje neke veštine koja se konkretno može „izmeriti” kao što je govor, motorika, fina motorika… Ono što je „nevidljivo” jeste socijalni i emocionalni razvoj, a ključan je za razvoj kompletne ličnosti. Izlet u Kikindu koji planiramo za septembar, pored ostalog, idealna je prilika za vežbanje socijalnih veština. Jako se radujem tome.
Sreda, 7. avgust 2024. godine
Osmica je neko moje vreme za buđenje. Jedna od jutarnjih rutina, pored kafe jeste i pregled poruka na viber grupama koje sa koleginicama koristim za dogovore i komunikaciju. Sve smo različite i često se do kasno u noć odvija brainstorming na viberu. Ja sam više jutarnji tip i ujutru uz kafu uključujem se u prepisku. Razmena mišljenja, planovi, dogovori, sugestije, sve je zasnovano na međusobnom uvažavanju i poštovanju. Taj način komunikacije prenosimo i svojim polaznicima. Danas se marketing ekipa vratila sa godišnjeg i u toku je priprema kampanje za upis. U digitalnoj eri u kojoj živimo ukoliko niste na internetu, ne postojite. Definitivno promena koju je neophodno prihvatiti.
Tinejdžerka šalje slike iz banje i preko 15.000 pređenih koraka. Uživa. Već mi nedostaje. Pre dve godine, u svojoj jedanaestoj godini, prvi put put mi je rekla da ne želi više u moj zagrljaj i počela sve više vremena da provodi u svojoj sobi i sa društvom. Bilo mi je teško. Još jedna promena koju je trebalo prihvatiti. Kako sam tada već uveliko bila na svojoj NLP edukaciji u Mind-Up centru, iskoristila sam priliku i potražila mišljenje ljudi koji su taj put već prošli. Ono što je za mene bilo ključno jeste otvoreno izražavanje svojih potreba i razumevanje njenih koje su u datom trenutku bile različite.
Sada je situacija potpuno drugačija jer se i ona uključila u edukaciju kroz NLP za mlade i naš odnos se gradi na poverenju, poštovanju i razumevanju. Ljubav je neupitna.
Četvrtak, 8. avgust 2024. godine
Dok uz kafu listam poruke na viberu, pripremam se za današnji dan. Noć na viberu protekla je mirno, štampar je dobio instrukcije za sledeće tiraže i novu školsku godinu dočekaćemo spremni. Nemam obaveza van kuće i to mi prija. Nastavljam započetu knjigu. Tinejdžerka se javlja sa gomilom slika na viberu i dočarava mi svoj provod i uživanje. Puno mi znači što želi sve to da podeli sa mnom. Iako znam gde je i koje su sve znamenitosti na slikama, zapitkujem je da mi detaljnije objasni svoje doživljaje. Voli da kucka poruke, pa se zadržavamo u tom modu.
Kako je čas u utorak u Narodnoj bašti prošao odlično i svi smo uživali, sa roditeljima sam dogovorila da se i u petak tamo družimo. Pripremila sam još neke aktivnosti koje ne mogu da sprovodim u učionici, kako bih im pružila maksimalno uživanje i nagradila za predano učenje tokom leta.
Približilo se vreme za online sastanak o potencijalnoj saradnji. Odgovor koji smo želeli nije onaj koji smo dobili. Kod mlade žene koja se prijavila za saradnju sa nama, prevladao je strah od promene. Razumljivo. Razlika koja čini razliku jeste fleksibilnost u situacijama kada ne dobijete željeni ishod. Nas pet jednoglasno se složilo da ubacimo jedan dodatni korak na putu ka saradnji i na taj način omogućimo savladavanje straha i podršku divnoj mladoj ženi. Nekada je zaista potrebno učiniti dodatni korak na svom putu promene. Lakše je kad niste sami.
Petak, 9. avgust 2024. godine
Posle jutarnjih rituala koje volim i služe mi za pokretanje, javlja se tinejdžerka. Opet sa gomilom slika i poruka. Ono što još voli da radi je da mi šalje gomilu stikera i gifova tako da mi zablokira telefon. Poskidala sam svakakve stikere, da bih mogla da joj uzvratim istom merom i to je još jedan nivo naše komunikacije i promena koju sam napravila kako bismo se povezale. Prošle godine smo zajedno gledale neku seriju koja se njoj jako dopala. Nije nešto što bih samostalno gledala, ali mi je bilo divno da sa njom provedem to vreme i steknem uvid u neka njena razmišljanja, što mi je veoma važno.
Relaksirani petak pre odlaska u Narodnu baštu na čas, koristim da još malo istražim i pripremim materijale za kreativni deo časa. U radu sa decom, poželjno je imati keca u rukavu. Kao i njima, ta dva sata mi najbrže prođu i uvek nam fali još malo vremena za još nešto, a ne biste verovali šta sve uradimo. Tako je kada je ono što radite jednako onome što volite. Da li bih mogla da se vratim na režim rada u kolektivu ili za nekog drugog? Pitanje je koje mi povremeno dođe i odgovor je uvek ne. Ovo ne bih menjala ni za šta na svetu. Kada razmišljam o vremenu pre početka mog samostalnog posla, shvatam da ništa važno nije i ne može doći preko noći. Sve ide postepeno i malim koracim. Umeće je prepoznati priliku koja vam se pruža. Ja jesam.
Subota, 10. avgust 2024. godine
Tokom školske godine, subota je moj najaktivniji dan, jer školarci uglavnom tada mogu na vanškolske aktivnosti. Leti, subota mi je slobodna i volim da je iskoristim za druženje sa prijateljima koji tokom nedelje rade. Usput obavljam nabavku. Šetnja do Narodne bašte mi prija. Nalazim se sa prijateljicom i pored dece, kao tema, najčešće iskače roditeljska briga za budućnost, školovanje, sistem vrednosti koji je takav kakav je i kako izbalansirati sve obaveze koje imamo ili sebi namećemo. U toj ulozi često sebe preispitujem i upoređujem sa svojim roditeljima. Sada, više nego ikada, jasno je da su promene u vaspitanju i odgajanju dece neophodne. Da bi to bilo moguće potrebno je da se promenimo mi kao roditelji. Za mene je okidač bila upravo rečenica moje tinejdžerke, od pre godinu dana. Imala je situaciju u školi sa drugaricama koju nije mogla da reši i tada mi je rekla: „Mama, ti ne znaš kako je meni!”. U prvom trenutku pomislila sam: „Ma daj, nemoguće. Ja sam bila u tvojim godinama”. Nisam to izgovorila. Kada sam bolje razmislila, zaista ne znam kako je njoj. Ja sam pre tridesetak godina bila na njenom mestu, ali u potpuno drugačijim uslovima i kao da je bilo na drugoj planeti. Moj zadatak i želja jeste da nju usmerim ka pravim vrednostima, da je osnažim da veruje u sebe koliko i ja verujem u nju i da većina stvari, zaista zavisi od nje. A kroz primer naših košarkaša na Olimpijadi proći ćemo zajedno scenario da, i kada sve uradiš kako treba, daš sve od sebe, može se desiti da ne dobiješ željeni rezultat. Tada je najvažnije istrajati. Ono što smo do sada zajedno savladale, jeste kako je Ajnštajn rekao: „Ne možeš očekivati drugačiji rezultat ako stvari radiš uvek na isti način”. Kao pojedinci možda ne možemo napraviti korenite promene na globalnom planu, ali i te kako možemo uticati na svoje okruženje sopstvenim primerom. Ja se trudim da budem dobar primer svojoj tinejdžerki i svojim đacima. Dovoljno za početak!
Autorka je Pančevka koja želi da doprinese promeni u svom okruženju najbolje što ume, kroz svoj rad i lični primer