Nedelja, 1. decembar 2019. godine
Welcome December što bi rekli. Početak nedelje zapravo ovog puta neće biti od osam ili devet sati, već u pola pet ujutru. To je znak da je jučerašnji izlazak super prošao i da su zanimljivi ljudi i latino muzika uvek dobar izbor.
Nedelje su za odmor i zato ne navijam alarm, ali ništa gore od toga, kada posle duge prethodne večeri „dobijete” samo pet sati sna. Doduše, ko mi je kriv, je l’?
U podne odlazim kod drugarice na rođendan. Neke ljude vidim prvi put posle šest godina. Koristimo to vreme da uputimo jedni druge u sve što se u međuvremenu izdešavalo.
Je l’ znate koja su prijateljstva najbolja? Sa ljudima sa kojima ne morate da budete u stalnom kontaktu da biste znali da im značite. Kad se vidite ili čujete, sve je kao da nije mnogo vremena prošlo od poslednjeg susreta. Lepo klopamo, prepričavamo doživljaje, smejemo se. Stomaci nas bole. Da li od smejanja ili od obilnog ručka, ili ipak od oba, procenite sami.
Razilazimo se, i ostatak dana provodim u krugu porodice, lenčareći i gledajući filmove. Baš onako kako nedelje provodi skoro svaka osoba koju poznajem.
Ponedeljak, 2. decembar 2019. godine
Prva radna nedelja u decembru. Juče nisam ni razmišljala o tome da je novi mesec počeo jer nisam imala nikakve obaveze. Kad pre decembar? Čini se kao da je 2019. godina počela pre mesec dana, a upravo za toliko dočekaćemo narednu.
Da li je došlo vreme da se osvrnemo na sve što smo planirali za ovu? Jesmo li uradili sve ono što bi nas učinilo srećnijima? Ili, još bolje pitanje, koliko smo ljudi usrećili? Kada smo poslednji put uradili nešto lepo za nekoga? Ako nismo do sada, možda je decembar najbolja prilika. Približavaju sepraznici i treba širiti praznični duh i radost. Evo i predloga: Pustite automobil ispred vas da se uključi u saobraćaj, nemojte odmah da legnete na sirenu. O poslednjem predlogu razmišljam verovatno iz razloga što na putu do posla redovno upadam u gužve, a nema ništa gore od nervoznih i bahatih vozača.
Klasičan radni dan na poslu od 8 do 16h prolazi i završavam ga treningom, jer kraj godine se bliži, a zadati ciljevi treba da se ispune. Iako sam svesna da poslednjih 30 dana u godini neće nadomestiti lenjost demonstriranu prethodnih 11 meseci, zadajem sebi zadatak da svaki dan u nedelji imam bar sat vremena neke fizičke aktivnosti. Odlazim na zumbu, a nakon toga kući. Vreme je za spavanje.
Utorak, 3. decembar 2019. godine
Kao i svakog dana, na posao krećem u 7 ujutru. Drug iz osnovne škole počeo je da radi u zgradi pored moje, tako da sam jutros imala društvo.
E sad, par informacija o jutarnjem putu na posao. Svi koji putuju na relaciji Pančevo-Novi Beograd znaju da u jutarnjem špicu treba u proseku sat vremena kako bi se stiglo na odredište. Jutros to nije bio slučaj. Za samo 35 minuta stižemo, što je prosto neverovatno i svakako zamišljam kako bi bilo divno da je tako svakog dana.
Na poslu je sve kao i inače, nema vanrednih situacija, i dan brzo prolazi. Čekam druga da završi sa poslom pa krećemo nazad kući. Ili to samo ja mislim. Ne, ipak idemo po „najbolje salčiće u gradu” do Ulice gladnih. Srećom, u toku je post, pa me taj delikates uopšte ne interesuje.
U skladu sa prethodno zadatim zadatkom, i večeras odlazim do teretane, i baš mi prija, jer je to odličan način da se um razbistri nakon celodnevnog funkcionisanja.
Sreda, 4. decembar 2019. godine
Kada sat zvoni u 6 ujutru prva pomisao svake osobe jeste: „Samo da je subota”. Nažalost nije.
Tek je sreda i nemam vremena za dodatnih 10 minuta sna. Sreća pa me je probudio miris domaćih palačinki (posnih doduše), a svi Vojvođani znaju da one najbolje idu sa domaćim džemom. Za to je zaslužna moja sestra (hvala Milice).
Doručkujem i polako krećem. Deo puta do posla prevaljujem kolima, a drugi deo vozom. I baš svaki put razmišljam o tome šta se desilo sa renoviranom železnicom Pančevo-Beograd i zašto voz ne saobraća, dok su sve tri trake (da, uključujući i žutu) na pančevačkom putu prenatrpane.
Nema kiše i nije previše hladno, pa mi nije problem da, nakon što siđem na železničkoj stanici Novi Beograd, prošetam 10 minuta do firme. U toku dana završavam izveštaj na kom sam radila prethodne nedelje. Što se tiče ovonedeljnih obaveza, sve su završene, tako da ću ostatak nedelje provesti pripremajući podatke koji su mi potrebni, kako bih završila ostale, koje dospevaju do kraja godine. Nakon posla, kolege i ja odlazimo na piće. Uskoro krećem kući, a uveče odlazim na zumbu. Igramo, pevamo i završava se još jedan dan.
Četvrtak, 5. decembar 2019. godine
Kako se vikend približava, tako više ni buđenje ne pada teško. Noćas je bilo mnogo hladnije u poređenju sa prethodnim danima, o čemu svedoči i mraz. Pet minuta stružem led sa automobila i konačno krećem. Magla je svuda a onaj, malopre pomenuti mraz, čini da sve izgleda kao da je pao sneg. Skoro pa kao prava zimska idila.
Kolega i ja danas radimo na planu proizvodnje za narednu godinu i upravo zbog toga mi je svih osam sati proletelo. Odlučujem da odradim još koju produktivnu stvar, i odlazim u kupovinu poklona za Novu godinu i Božić. Bolje je sve to odraditi ranije, nego na kraju meseca, kada svi užurbano jure gradom u nadi da će što pre pronaći idealan poklon.
Iako se u vazduhu već oseća zima, a samim tim i praznični osećaj, ulice nisu nešto posebno okićene. Bez obzira na to, uspevam da pronađem stvari koje mi se sviđaju. Pored poklona kupujem i ukrase za jelku, jer, ko može da odoli šarenim kuglama i sijalicama i prelepim novogodišnjim dekoracijama?
Dolazim kući umorna, ali ipak uspevam da se nateram da se ponovo uputim u teretanu, makar odradila trening i sa pola snage.
Petak, 6. decembar 2019. godine
Konačno je petak i imam više razloga za radovanje. Još samo osam sati pa je zvanično vikend, počeo mi je novi obračunski period, što znači da ću u svakom trenutku imati pristup internetu i neću morati više da smaram ljude oko sebe da mi podele svoj.
Nema gužve na putu, a ni stresa na poslu. Popodne dolazim kući i naslađi gost me čeka: šestomesečna bratanica. Provodim vreme igrajući se sa njom, međutim ona odlučuje da je njena „radna” nedelja gotova i spremna je za spavanje. Roditelji je vode kući, ja odlazim na zumbu, a nakon toga počinje spremanje. Večeras idemo na svirku i naravno ostajemo duže, jer ćemo sutra svi da spavamo koliko god želimo.
Subota, 7. decembar 2019. godine
Bez obzira na to koliko kasno legla, ne mogu da spavam dugo, jer već oko 9 počinjem da se budim. Dok čekam da se i ostali probude, uzimam da pišem master rad koji je odavno trebalo da privedem kraju. Tema nije nešto posebno zanimljiva pa samim tim ni napredak nije neki, ali svaka nova reč, red i strana se računaju. Rok za predaju i odbranu je kraj februara tako da se trudim da imam napisano skoro sve do kraja godine.
Sa roditeljima odlazim u subotnju kupovinu do par prodavnica i do zelene pijace, koja je vikendom ujutru verovatno najživlje mesto u gradu. Čekam društvo da se probudi, pa da odemo na jutarnju kafu koja se na kraju pretvorila u popodnevnu, ali to i nije toliko bitno.
Sumiramo ovonedeljne utiske i pričamo o planovima za Novu godinu. Naravno da niko ne znam gde ćemo, mada možda je još uvek i rano za to. Prošle godine smo o tome razmišljali tek nedelju dana pred doček, tako da bi se moglo reći da imamo još dosta vremena da smislimo šta ćemo.
Napolju je danas 10 stepeni. Odlučujemo i da se prošetamo gradom. Polako se završava i ovaj dan, i jedino što mi preostaje od obaveza jeste da završim ovaj dnevnik i sada zvanično više ništa nemam da obavim.
Bez obzira što je ostao još jedan dan, proglašavam ovu nedelju uspešnom i želim svima srećnu nedelju!
Autorka je rođena Pančevka, državljanka sveta, ljubiteljka životinja