Nedelja, 15. septembar 2024. godine
Mislim da sam danas spavao četiri puta. To je otprilike prosek ovih dana, s tim da brojanje svaki put počinje nakon prve jutarnje šetnje čupavih u 7 sati. Znači, nakon noćnog sna. To je moj život poslednjih nekoliko nedelja, perpetuum mobile. Spavaj. Šetaj. Spavaj. Radi. Spavaj. Šetaj. Spavaj. Sara mi govori da sam uspeo u životu jer radim u struci (koju ne volim), zarađujem novac (koji beskorisno stoji na računu), živim sam (sa čupavima zapravo), završavam studije (ponovo). Osvrt na trenutnu situaciju me čini da se osećam kao da je više u pitanju jedno plodonosno truljenje. Da sam cinik ovo bi bila ironija vredna uživanja, i ja bih se njenim uvidom ponosno zadovoljio. Ali nisam cinik, na moju opštu sreću i isto tako trenutnu žalost. Trenutna situacija mi usled moje neciničnosti stvara teskobu, a identifikovana ironija pruža zasluženo, ali tek ograničeno zadovoljstvo. Proganja me ovaj minimum postignuća. Komfor u konvencionalnom uspehu gde sam se sada, kada se faks završio, već čvrsto ušuškao. Lagao sam kada sam uredniku redakcije potencirao da od obaveza nisam uspeo da napišem ovaj dnevnik za prethodnu nedelju. Pristojno sam se izvinio u poruci i rekao da se mučim da postignem sve postojeće obaveze, što u načelu nije neistinito, samo moje lamentiranje nad sopstvenim životom ne smatram iskrenim opravdanjem i preprekom za nešto što je objektivno sasvim unutar mojih mogućnosti da uradim. Kolege psiholozi će mi skočiti u odbranu „Vlado, pa ti moguće prolaziš kroz depresivnu epizodu! Skroz je u redu da se ne osećaš dobro i da ti treba više vremena da ispunjavaš svakodnevne zadatke”. Prokleti psiholozi. Ja mogu da se ne slažem s njima jer još nisam diplomirani psiholog. Logično. Kako može da me dotakne mišljenje ekspertize ako ja nisam ekspert da to mišljenje razumem? Ostajem pri tome da sam imun na mišljenje ljudi koji se razumeju u materije za koje su stručni jer se to ne uklapa u moju percepciju sopstvenog života. To je jedan već odlično razrađen stil razmišljanja domaćeg uzgoja koji se lepo primio u nas Srba, pa što bi onda i meni falio. Biće super ako sam se urekao pa da ni do aprila sledeće godine ne uzmem diplomu. S druge strane, to mi znatno produžava moj nekvalifikovani staž kao psihologa i samim tim dozvoljava najveće ludorije u razmišljanju. Ako bilo ko od mojih profesora čita sve ove ružne reči, izvinite. Obećavam da nisam cinik, samo sam izuzetno nezadovoljan.
Trebalo je danas s Aleksandrom da pređem okvirno prvi draft prezentacije koju sam napravio za naše izlaganje na naučnoj konferenciji u Rijeci. Dosledan svom dosadašnjem stilu ispunjavanja obaveza, ovu obavezu nisam ispunio. Na svu sreću, Aleksandra je ovog dana netipično bila više nalik meni pa je i sama zaboravila da treba da se čujemo, a ja sam tu priliku iskoristio da dam sebi još malo vremena da budem više nalik njoj, radan i vredan. Kasnije, naravno.
Šetnja ove večeri je malo razbila monotoniju, ’apio me je neki pas na ulici u parku ispred „Porta”. Cupkajući na mojoj degustiranoj butki išao sam od hitne pomoći do ambulante i nazad, pokušavajući negde da primim serum i vakcinu protiv tetanusa, ali ljudi se u srpskim ambulantama primaju samo do 19 sati, a u hitnoj pomoći tu uslugu jednostavno ne vrše. Trebalo mi je neko vreme da prepoznam osobu u čekaonici kao jednu majčinu prijateljicu. Naravno, ništa me nije sprečilo da vodim sasvim ubedljivo prijatan razgovor tokom kojeg nisam mogao setio odakle je znam. Nju je ujeo njen pas pa je došla na urgiranje njene kako kaže paranoične drugarice. Nakon čišćenja rane vreme je ići kući i upaliti Jutjub. Treba osigurati slabašan noćni san i utreskati još nekoliko sati bespovratno na internetu, ali i pamtiti sve utiske i dešavanja današnjeg dana. Ipak se ovi redovi neće napisati tek do srede u pet ujutro.
Ponedeljak, 16. septembar 2024. godine
Nakon što sam ispunio svoje hodačke i spavačke obaveze do podneva, otišao sam kod lekara na kontrolu. Odlazak na kožno je postalo sastavni deo svake nedelje, a azot mi više toliko ni ne smeta, osim kada doktor baš opusti prst na obaraču pa me spali do koske. U čekaonici pre prijema je bila standardna žurka, suva gerijatrija u broju koji može da napuni rejv, ali s raspoloženjem koji mnogo više odgovara onome što bi bio silent party bez slušalica. Sva sreća pa i ima nekih lepota u našem narodu, i jako malo je potrebno apsolutnim strancima da se raspričaju. Jedna gospođa mi je delovala izuzetno poznato, a ja kako već dokazano kvalitetno pamtim lica tek nakon desetak minuta kapiram da mi izuzetno liči na Meril Strip. To sam joj rekao, i udica biva bačena. Gomila kreće da se raspričava i vreme kreće da prolazi mnogo brže.
Neizvesnost prozivanja smo prevazišli zajednički i javno, formirajući redosled očekivanja ko je kad na redu u zavisnosti od toga kome je kad zakazano. Ženi pored mene je bilo izuzetno interesantno što se prezivam Pančevački, pa me je ispitivala o tome odakle uopšte prezime. I ja sam od skora počeo da osećam tu neku njegovu „posebnost”. Moje prezime je unikatno samo dok se nalazim u Pančevu, relevantnost je očigledna. Ali čemu sva ta posebnost kada ne planiram još dugo da budem tu. Ne osećam se da mi je ovde kuća. Ne osećam se da je ovo mesto gde želim da moja porodica odrasta. U željama mi je neko mesto sa malo više dostojanstva, i više brige. Izmenjale su se više puta lokacije u inostranstvu koje sam razmatrao za preseljenje, a Hrvatska već neko vreme biva finalni kandidat. Ironično, to mi je dozvolilo da malo drugačije sagledam to sopstveno prezime. „Pančevački”, indikujući poreklo. Možda takvo prezime dobija smisao tek kada se ode negde drugde, negde odakle nisam. Možda mi je bilo suđeno da odem.
U odnosu na to kada mi je bio zakazan termin primljen sam cela dva sata kasnije. Doktor imajući uvid u to koga sve očekuje na pregledima tog dana, i u koje vreme, kada je na trenutak izlazio iz ordinacije me je ugledao i iznenađeno rekao „O? Pa ti si još tu!”, nakon čega mi je rekao da uđem. Ovo mi je bilo izuzetno smešno. Došli smo do toga da je iznenađujuće da ljudi budu tu za sopstveni pregled satima nakon što je već trebalo da budu pregledani. Ne mogu ga kriviti što sve ovoliko traje i što dolazi do kašnjenja kada zdravstvo funkcioniše kao start-up projekat mladih amatera. Neverovatno je imati samo jednog lekara na desetine ljudi koji dolaze i čekaju da budu primljeni.
Ostatak dana je bio posvećen šetnjama i radu na prezentaciji.
Utorak, 17. septembar 2024. godine
Moj prezir prema kiši i mokrom se povećao za red veličina poslednjom selidbom. Kuća u kojoj sam sad je mala, od spolja se ulazi direktno u kuhinju. Čistiti šape Banetu i Didi je apsolutni horor svaki put. Osim što je kuhinja izuzetno zgusnuta i samo sedeti za kuhinjskim stolom predstavlja uspeh, a čistiti šape psima može da se vodi kao ceo podvig. Svakog dana. Tri puta dnevno. Nije da se žalim, ne bih ih menjao ni za šta na svetu. Ali umara, to je neosporivo. A oni mučeni još nisu usvojili protokol, ni gde stajati, ni šta čekati da se uradi da bi bili razduženi. Ne pomaže što je Didi mlada i deluje kao da se napaja nuklearnom fisijom, beskonačna energija i kompletno odsustvo modula za generalnu inhibiciju je nešto što bi joj bio dobar opis. Ponovo imati mladog psa predstavlja vrlo značajno izvlačenje iz zone komfora za mene. Bane, sredovečni gospodin kakav jeste, proizvod je moje izuzetne dresure. Neću se praviti lažno skroman. Pas je fenomenalan, ali sad je prošlo već mnogo godina od tih važnih početnih trenutaka za formiranje njegove ličnosti i ja sam navikao na funkcionisanje sa dresiranim psom. Osim mene voli ga i dobar deo ljudi koji rade u centru oko parka gde je Bane svakodnevna pojava kada šetamo. Više mi nije ni čudno javljati se apsolutnim strancima koji mi prepoznaju psa, a to čak ne pripisujem mojoj zavidnoj sposobnosti da pamtim lica. Jednostavno ga mnogo ljudi zna. Didi je, s druge strane, prinova od pre par meseci u obliku gusto nabijenog zračka zainteresovanosti i inicijative mladog psa koji ispred mene stavlja poprilično velik zahtev za prilagođavanjem u vidu energije i strpljenja. I sve ovo je sasvim okej. Zahtevajući moje vreme i trud, rad oko njih je verovatno jedan od poslednjih sistema podrške koji me održava funkcionalnim u skorije vreme. Tražio si psa, ali pas nije tražio tebe. Sad ga imaš, dva čak, pa izvoli odradi ono što ti je obaveza. Večno sam im zahvalan na njihovim nametima, a onaj ko je i sam vlasnik (ili vlasnica!) zna već kako je sve što im se da vraćeno.
Osim što sam napokon zvao servis i zakazao prebacivanje inverter klime na novu adresu, par dana smrzavanja neverovatno potera čoveka na akciju, kvalitetno sam dremnuo pred posao i seo za komp da radim. Pred kraj rada sam izveo čupave napolje jer su se uznemirili, a sitno posla što je ostalo sam ostavio za kasnije. Izašli smo oko pola 8 uveče i naišli na Željka koji je šetao svoja dva čupavca, Emu i Đuru. Izuzetno uživam u tome što psi sve češće dobijaju ljudska imena, vrlo je zabavno biti u situacijama kada je neko u okolini ko deli ime sa psom koji u tom trenutku prima komande. Pričali smo o neprijatnim situacijama koje smo iskusili u poslednje vreme. Željko je podelio da je skoro imao situaciju čoveka koji je pokušao da iskoristi elektrošok na Đuri, i drugu situaciju gde mu je nepoznati čovek na ulici počeo da viče kako će zvati komunalnu policiju jer mu je jedan pas bez povoca. Da se razumemo, i ja sam kriv za isti prestup, Bane redovno šeta bez povoca. Naučio je da šeta ulicom idući samo po trotoaru, da ne izlazi na drum, da čeka sa mnom na pešačkim prelazima. Od svoje prve vakcine kada je bio štene vođen je među ljude, a s njim na ulici nikad nije bilo oskudice pažnje, pa se od malena navikao da mu prilaze i dodiruju ga. Sve je to lepo, rekli biste mi, ali i dalje je nezakonito. I slažem se, u načelu, to što radim nije u redu. S druge strane, takođe nije u redu nemati na nivou grada odgovarajući park za pse gde bi oni imali uslova da se istrče. Izgovor od parka za pse kod Doma vojske je ruiniran. Ta poljana gde je dozvoljeno pustiti pse se eto igrom slučaja nalazi pored vrlo prometnog puta na koji je moguće istrčati. Osim što ima smeća na sve strane, i sama ograda parka je iskidana pa to zapravo i ne predstavlja neki ograđen prostor jer se iz njega može izaći mimo vrata. Kad bi uopšte imao vrata a ne jednu jadnu rupu s nešto malo nabacane žice. Jedini drugi park za pse se nalazi na drugom kraju grada, i podjednako je mizerne veličine. I psi zaslužuju neki kvalitetan život, tako da dok se ne stvore neki malo bolji uslovi ide i dalje Bane bez povoca, a mučena Didi na povocu.
Vratio sam se iz šetnje i uskočio na Google meet poziv s Aleksandrom. Kroz nekoliko sati smo kvalitetno prošli kroz prezentaciju i dali joj najveći deo mesa koji je falio na pređašnjim kostima. Upozoren sam na početku da je bila njanjavog raspoloženja, i da to ne shvatam lično ukoliko bude upadljivo, ali sati su proleteli a meni je bilo tipično zabavno da radimo. Završili smo malo posle ponoći, ona je otišla da spava a ja zasluženo upalio LoL i odigrao dve partije sa Mikilijem u noć. Nakon svega, završio sam malo šta mi je ostalo od posla i prinuo se na početak pisanja dnevnika. Sada je već uveliko sreda, pola sedam ujutro i uskoro će se čupavi buditi za šetnju. Ali, svi znaju da dok ne legneš da spavaš da je i dalje prethodni dan, ma šta pisalo na satu. Tako da, završavam utorak, u sredu, i spremam se za nadolazeću sredu, u sredu.
Sreda, 18. septembar 2024. godine
Gledati u krevet posle cele neprospavane noći a da ti se ne spava jer si već prebacio onaj trenutak izuzetne pospanosti predstavlja skroz posebnu vrstu limba. Mislim da je ta scena to kako zvuče sirene, a ispostavlja se dobro što nisam odlučio da budem mornar. Legao sam u krevet koji me je zvao i teško se posle probudio da prošetam čupave, nakon čega krećem s poslom. Mrcvarenje do podneva i nadoknađivanje sna u toku dana je očekivano i neiznenađujuće. U pet sati popodne sam shvatio da me je još od jutros čekala poruka na vajberu, i pomalo mi je fascinantno da sam tek tada zapravo prvi put uzeo telefon u ruke ovog dana. Mada sam veći deo detinjstva proveo na kompjuteru i uglavnom to ne doživljavam kao protraćeno vreme, već kao aktivnost koja mi prija i iz koje nešto dobijam, provođenje vremena na mrežama s druge strane, pogotovo na Jutjubu, nešto je što sam od skoro počeo da doživljavam kao borbu sa zavisnošću od koje ne dobijam skoro ništa. Samo bezumno konzumiranje sadržaja, koje mi svakog dana krade vreme. Uveče sam se čuo sa Aleksandrom i nastavili smo da pripremamo prezentaciju za naše izlaganje sledeće nedelje na konferenciji, a isto to veče sam dobio i poziv od mog automehaničara Peđe da je video oglas automobila koji jako dugo tražim. Neiznenađujuće je da me moje kukanje prvog dana dnevnika sada grize za dupe, da moje ležerno žaljenje na neiskorišćen novac na računu sada predstavlja privilegiju koju nema svako. „O, prodaju se ona kola koja sam hteo? Da, želim da ih kupim”, nije nešto što se tipično čuje. Nazvao sam čoveka koji je stavio oglas, proverio sve informacije da li je u redu za prodaju i najavio se da ću sutra doći sa Peđom u nekom trenutku da pokupim kola ako je s automobilom sve u redu, bez specifikacije kada. Negde do malo posle ponoći smo Aleksandra i ja ostali da radimo na prezentaciji, a ja sam u sebi nosio neizvesnost da li će se auto do sutra u međuvremenu prodati.
Četvrtak, 19. septembar 2024. godine
Ustao sam malo ranije nego uobičajeno, i sa malo više energije nego što je standard. Dakle, isto neuobičajeno. Prošetao sam čupave i završio sa poslom. Više puta sam zvao Peđu nadajući se da će mi dati okvirno vreme kada bismo mogli da krenemo na put od 200 kilometara u jednom smeru po auto, Peđa mi je presudan jer zna šta radi. Ja nemam pojma. U podne sam imao zakazano šišanje u Beogradu kod Vukovog spomenika, tako da sam knap završio sa svim poslom i otišao do banke da podignem novac za auto. Ostalo je tačno pola sata do mog termina, a ja krećem za Beograd. „Trebalo bi da bude dovoljno”, mislim se u sebi, znajući da sam i ranije ovako knap stizao. Autobus kreće da jurca za Beograd i ja sam blago na iglama, ali s puno vere da stižem na vreme. Tipično treba petnaestak minuta da se stigne do Dunav stanice, i onda kroz grad isto tako. Biće taman!
Stajemo na prvoj stanici na putu za Beograd. Momentum je izgubljen, a moj optimizam polako jenjava nakon što vidim da se neko dete priprema da izađe na sledećoj stanici. Blago demoralisan, ali još ne i očajan, verujem da će uz jako malo sreće i dalje sve biti u redu. Stajemo na sledećoj, dete izlazi i nastavljamo dalje. Autobus ponovo staje na sledećoj stanici. Niko ne izlazi napolje. Neko je ladno slučajno kliknuo STOP dugme. Sad već polako počinje da me obuzima tuga i prilična sigurnost da neću stići na vreme. I tako i biva. Zakasnio sam ukupno deset minuta na svoj termin, taman da se izvinim što sam kasnio i da se požalim na izuzetno lošu sreću. Moju lošu organizaciju sam prećutao. Nije trebalo da idem do banke pre polaska za Beograd. Peđa mi se ne javlja, tako da odustajem od plana da me pokupi u Beogradu kada budemo išli po kola, i sa ovog skroz beskorisnog puta do Beograda krećem nazad za Pančevo. Oko sat vremena kasnije, Peđa me je napokon zvao. Našao je šlep službu, nalazimo se svi kod Biga za oko pola sata i plan je da krenemo. Malo kasnije smo se Peđa i ja našli, a ubrzo je došao i šleper. Raspoloženo smo se raspričali, ja pre svega izuzetno srećan jer ću kupiti kola koja želim prethodne tri godine. Stajemo na brzaka na pumpu, i Peđa me ponovo pita da li je sve u redu za prodaju. Zasvrbelo me je njegovo pitanje, i dok smo i dalje bili na pumpi na izlazu iz Pančeva odlučim da još jednom pozovem čoveka. „Pa ne, nemam ovlašćenje da prodam auto”, odgovara mi čovek na spikerfonu, i Peđa, vozač i ja sedimo u neverici. Zamolio nas je da sačekamo da pokuša da pronađe dokumentaciju o vlasniku, i nakon nekih petnaestak minuta otkazujemo ceo put. Dakle u svoj zbrci propustio sam svoj termin za šišanje, platio sam šlep službi tri hiljade za natočeno gorivo čisto da bismo izblejali dvadesetak minuta, i na kraju svega otišao kući. Nije idealan dan, ali bilo je i lošijih. Ostatak dana sam završio u šetnjama, igrajući se na kompu i pišući dnevnik za sredu i četvrtak. U nekom trenutku javila mi se Aneta s pitanjem „Je l’ ti je rekao Boris za odbranu master rada? Sutra je u 11”. Nije javio. Ovo je u pitanju moj najbolji drug poslednjih 12 godina. Nasmejao sam se, odgovorio da nije, i za sutra je u tefter opet ušla stavka odlaska do Beograda.
Petak, 20. septembar 2024. godine
Probudio sam se opet malo ranije nego inače. Uzimajući u obzir prethodnih par dana, trebalo bi revidirati šta sada podrazumeva „uobičajeno vreme”. Izveo sam čupave i krenuo s radom. Pošto je odbrana bila zakazana za 11 sati, završio sam važniji deo posla i ostatak ostavio za nakon što se vratim. Aneta i ja smo se našli u 10:16, a ja sam primio samo jednu podstičuću poruku koja urgira moje jednominutno kašnjenje. Auto je bio pun gorivom tek toliko da možemo da se dokotrljamo do pumpe, pa su već drugi put ove nedelje dragoceni minuti provedeni gubeći momentum u putu. Na Pančevcu smo naišli na gužvu, odmah posle semafora kod Poljoprivredne škole je već krenula da se formira kolona u levoj traci. Pošto je u tom trenutku uveliko bilo 10:40, petnaestominutno čekanje do ulaska na most je u ovoj situaciji bilo neprihvatljivo. Sve ovo je predstavilo savršenu priliku da Aneta uz moje ohrabrivanje otključa novu bezobraznu metodu priključenja na Pančevački most. Od dve trake koje polukružno vode ka mostu, držali smo se desne sve do samog stapanja traka. Ovaj kratki ali hrabri manevar nam je uštedeo vrlo dragoceno vreme koje se smo kasnije proveli čekajući da zakasnela odbrana počne, ali – kasno retrospektiva na Kosovo stiže.
Parkirali smo auto u Dunavskoj, i peške požurili do Hemijskog fakulteta. Usput smo odustali od kupovine buketa cveća što je u meni izazvalo vrlo potisnutu tugu, a pisane instrukcije kako da navigujemo lavirintnim hodnicima fakulteta smo prostudirali u toku brzog hoda. Stigli smo na faks, pronašli salu i seli unutra. Bila su tri profesora u komisiji, i još jedan profesor koji je samoinicijativno došao. Pored njih smo bili mi, i neki momak koga ne poznajem. Boris je bio spreman za prezentovanje ispred stola. Ćelavi napucani fizičar s majicom na kragnu, spreman da napravi poslednji korak pred odlazak u Sloveniju na doktorske studije. Posle što je prošlo dovoljno vremena da kolima pristojno otpuzimo preko celog Pančevačkog mosta, ili da kupimo cveće, odbrana master rada je počela. U pitanju je bio nekakav transfer elektrona nečega u parama. Ponadao sam se da će mi bar nešto biti jasno, s obzirom na to da imam već strukovnu inženjersku diplomu, ali baš mi ništa nije bilo jasno. Sama prezentacija je bila izuzetno dobro organizovana, iskreno sam bio oduševljen bez obzira na to što nisam znao šta tačno slušam. Gomila grafika, gomila formula i obrazloženja za logiku i sastav rada. Bilo je interesantno videti njegov jako formalan nastup, govor je pratio jedan isti tempo, ali tempo je u sebi bio kao pomalo iscepkan. Znao je tačno šta želi da kaže, i to što je govorio je teklo, ali kao da je između reči stavljao malu tačku pa je sve pomalo zvučalo kao da gledam vesti ili prognozu. Prošlo je jako dugo vremena pre nego što su mi prvi put odlutale misli, tada mi je bilo jasno da mi ništa nije jasno. Stigao je do kraja prezentacije i komisija mu je postavila nekoliko pitanja na koja je odgovorio s malim pauzama za razmišljanje, baš kako i treba. Njegov mentor je u jednom trenutku prokomentarisao, nakon što je opisao kako je izgledao tok pripremanja samog rada i pohvalio ga da je bio izuzetno vredan, kako se Boris sprema za doktorske studije i da odlazi u Sloveniju uz rečenicu „eto, još jedan nam odlazi”, i ta rečenica me je iznenađujuće pogodila. Uglavnom osećam skoro kompletnu apatiju prema rodoljublju, ali nekako čuti kako uspešna investicija ovih naučnika i njihove institucije kroz ne samo mesece pred samu odbranu, nego i sve prethodne godine na fakultetu odlazi nekom drugom, od čega na kraju oni neće imati nikakve koristi, pa, bilo mi je tužno. Osetilo se da je tužno. Nakon ovoga otišli smo na Fizički fakultet gde je trebalo da se nađemo sa Borisom jer mu je bilo potrebno da tamo reši neku papirologiju za svoju prijavu na doktorske studije, usput smo sada uzeli i cveće ali je već bilo kasno pošto je ranije nakon što smo mu čestitali odbranu šaljivo pitao „a gde mi je cveće?”. Svakako, cveće je dobio, a nakon večnosti čekanja otišli smo nazad u Pančevo na za sve dobro zarađeni ručak. Biti gladna publika je težak posao.
Kasnije popodne sam imao sastanak sa Aleksandrom i mentorkom Milicom gde smo prelazili prezentaciju, i taj sastanak je imao niz svojih emocionalnih izazova. Legao sam da spavam vrlo rano ovog dana, negde oko 10 ili 11 sati, ali sudbina je htela da održim svoj prosek spavanja noću, tako da su me Bane i Didi vrlo energično probudili oko dva ujutru. Pošto nisam znao zašto su me tačno probudili, bezbedno je bilo jedino posumnjati da je potrebna WC intervencija, tako da smo izašli u kratku šetnju po parku. Oni odvaljeni od energije, ja mumificiran. U ulasku u park sam čuo neke glasove i u jednom trenutku samo shvatio da je neko rekao moje ime, nakon čega je bilo jasno da smo bili dozivani dobrih desetak sekundi. Sreli smo Nataliju, drugaricu iz perioda osnovne škole, kratko proćaskali koliko je to u tom stanju bilo moguće i vratili se kući na spavanje.
Subota, 21. septembar 2024. godine
Danas je bilo planirano uživati. U pola 10 sam imao zakazano šišanje, tako da sam čupave prošetao na vreme i ovaj put krenuo sa debelim vremenskim luftom za Beograd. Imao sam prelepo šišanje nakon kojeg sam se vratio za Pančevo i krenuo da se spremam za rođendansku proslavu. Boris i Aneta, koji su par, danas zajedno slave rođendan. Gospođa je od relativno skoro preseljena u Sloveniju, što pruža kontekst zašto se i gospodinu sada žuri da sve ovde završi. Izveo sam čupave sa mnom do foto radnje kako Boris svake godine u sklopu poklona dobija i izrađene fotografije slika koje smo zajedno uslikali u prethodnih godinu dana. Kupivši slike, i mir čupavih u svom nadolazećem odsustvu, vratili smo se iz šetnje i otišao sam na proslavu. Družili smo se, jeli, zezali. Bio je jednostavno lep dan.
Autor je ludak koji je previše opsednut preciznošću i ispravnošću sopstvenog predstavljanja da bi se usudio da ga ispravno napiše, ali isto tako ne može da drži jezik za zubima (niti prste za tastaturom) a da bar ne pokuša