Nedelja, 4. avgust 2019. godine
Dan je počeo pre zvona budilnika. Dobro, ne budilnika – alarma na mobilnom telefonu. Probudila sam se taman toliko pre, da stignem da ga isključim. Koju god melodiju da podesim za buđenje, posle izvesnog vremena počne da me nervira. Pitam se, da li iko još koristi one staromodne budilnike, što zvone kao da neko udara čekićem o veliku šerpu… pa kad zazveči, a ti već u stavu mirno…
Iako nenaspavana, jer sam prošle noći ostala budna do kasno, spremajući sinovima stvari za odlazak „na daleke pute”, brzo ustajem, pripremam doručak, i budim ih. Bože, kako su disciplinovani, kada je košarka u pitanju! Za čas ustali, sredili se, doručkovali, čak i krevete namestili, i sa loptama u rukama sačekali vreme polaska. Danas je njihov najomiljeniji dan, tokom celog leta, jer odlaze na dugo iščekivane pripreme sa klubom, na Taru. Biće tamo osam dana.
Pošto su mi kola u Grčkoj, kod Vlade, po nas dolazi Milena, moj drugar sa velikim „D”, čiji sin takođe ide na pripreme, i vozi nas do polaznog mesta.Tamo je već gužva. Autobusi parkirani, deca različitog uzrasta pakuju stvari, opraštaju se od roditelja, mašu… „Veliki” šesnaestogodišnji sinovi nam dozvoljavaju da ih zagrlimo i poljubimo tu, sa strane, gde niko ne vidi, i sami odlaze do svog trenera, koji je već okružen grupicom njihovih saigrača. Oni su tu najstariji, i nisu u fazonu da se blamiraju pred društvom, tako što će ih mame ispratiti do busa. Svakako, Milena i ja prilazimo treneru, da se pozdravimo, i uputimo mu reči podrške za osam dana boravka sa našim najpametnijim, najboljim i najlepšim tinejdžerima. Odoše! Na polasku im mašemo i šaljemo poljupce, a oni nam se krevelje kroz prozor autobusa.
Sinovi, komada dva, odlazak na pripreme – checked!
E, a sad –žensko dete… Dolazim kući, budim je, spremam doručak, i pakujem joj stvari u kofer. I ona danas odlazi, samo mnogo dalje… Dobila je stipendiju Instituta Gete, i naredne tri nedelje će usavršavati nemački jezik u Vajmaru, kulturnoj prestonici Nemačke, Geteovom rodnom gradu. Biće smeštena u studentskom kampusu, zajedno sa drugarima iz 18 drugih zemalja. Njih devedeset i četvoro je dobilo tu sjajnu priliku ove godine. Jako sam ponosna. Ona to zaista zaslužuje. Planira da se sledeće godine upiše na Filološki fakultet, da studira srpski jezik i ostane u Srbiji. Želja joj je da predaje u našoj Gimnaziji. Hrabro moje dete!
Opet nas Milena, u ulozi vozača, transportuje do aerodroma. Tu je već drugačija slika opraštanja, emotivnija… Uz par slanih kapljica u uglu oka, pratim kako Milica zamiče iza šaltera pasoške kontrole.
Žensko, dete komada jedan, odlazak u Vajmar – checked!
Posle anti-stres piva, koje smo popile na „Šaranu”, Milena me ostavlja ispred zgrade. Ulazim u prazan stan, i uviđam kako mi posle višednevne frke, pakovanja i odlaska dece ta tišina ipak ne prija. Nisam navikla da budem sama. Umesto da se smirim i odmorim, ja jurcam po stanu, trudeći se da što više stvari dovedem u red, jer i ja uskoro putujem.
Balša javlja da su stigli na Taru, da je sve OK. On je preuzeo na sebe obavezu komunikacije sa roditeljima, jer je Vukota po tom pitanju prilično nezainteresovan, u smislu – ako se ne javljam sve je OK, nema brige. Milica se javlja iz Beča, gde je presedala u drugi avion, pa iz Lajpciga, i na kraju iz Vajmara. Šalje video-snimke i odjavljuje se, jer je umorna.
I ja sam umorna, ali započeti posao moram da privedem kraju, pa opet dan završavam više u rano jutro, nego u kasno veče.
Ponedeljak, 5. avgust 2019. godine
Prvi radni dan ove nedelje radnici gradskog „Zelenila” shvatili su vrlo ozbiljno. Zvuk kosačice za travu, budi me u osam ujutru. Stanujem u zgradi, koja sa još tri susedne čini jedan manji, vrlo akustični, amfiteatar. Interesantno je što ja na petom spratu mogu da čujem kada dole neko razgovara prilično tiho, a zvuk kosilice ili ATP-ovog autobusa u raspadanju, kada se zaustavi na stanici ispred, jednak je kao da mi se zaustavio u dnevnoj sobi. Sa tim odzvanjanem u glavi, počinjem ponedeljak. Brza nabavka, spremanje, i odlazak u Beograd.
U nekoliko navrata, prethodnih dana, stranim turistima sam objašnjavala da naš glavni grad izgleda mnogo lepše, kada nije raskopan. Da li su mi poverovali – ne znam. Znam da me je bilo sramota, što im je prvi pogled na prestonicu Srbije razvaljeno pristanište, i što im vožnja od Studentskog trga nazad do broda traje 45 minuta, jer zbog radova moramo da pređemo autobusom preko Brankovog mosta, okrenemo krug oko Ušća, vratimo se opet preko mosta, i tek onda spustimo do pristaništa. Ljudi koji dolaze iz zemalja, gde je saobraćaj uređen, a radovi na ulicama strogo kontrolisani, ne mogu baš da razumeju zašto jedan dvomilionski grad nema metro, i zašto ceo njegov uži centar liči na veliku, otvorenu, pulsirajuću ranu. Ne mogu ni ja.
Ovoga puta idem da se sretnem sa svojim divnim školskim drugovima, Dejanom i Petrom. Dejan radi za Crveni krst, živi u Jordanu, i u Srbiju dolazi jednom godišnje. Petar je jedan od direktora u „Infostudu”. Ja nešto kao polugastarbajter, ni ovde-ni tamo negde, „izvođač turističkih radova”… Jako sam srećna što smo uspeli da uklopimo slobodne termine, i da se konačno vidimo. Tri sata je prošlo u razgovoru, a da nismo ni primetili.
Večito u cajtnotu – vraćam se u Pančevo, jer imam još mnogo obaveza za ovaj dan.
Utorak, 6. avgust 2019. godine
Opet rano ustajanje… Ovog puta ne mogu da spavam, jer sam uzbuđena zbog putovanja. Ne idem da radim, idem da se odmaram i provedem desetak dana sa svojim „dečkom”, koji je na stacionaru na Eviji, drugom najvećem ostrvu u Grčkoj. Kažem „sa dečkom”, jer se mi, iako smo već 19 godina u braku, još uvek zabavljamo. Viđamo se taman toliko da jedno drugom ne dosadimo, i da smo stalno u iščekivanju novog viđenja. Nije lako, i sve je teže, bar meni.
Slučajno mi pažnju privlače vesti na RTS-u, gde ministar odbrane na konferenciji za novinare objašnjava zašto je jedan od crkvenih velikodostojnika bacio anatemu na predsednika, i šta je on u stvari mislio… Kanda je završio i ubrzani kurs teologije, dok je bio u vojsci, pa je postao stručnjak.
Javljaju mi se grešne misli, koje uključuju veliku količinu benzina i šibicu…
Bože, oprosti!
U autobusu mi je teško da sedim među ostalim putnicima. Navikla sam da sam službeno lice, i da sedim napred. Uz to je još i leto, pa slučajni dodir sa kožom putnika pored izaziva nelagodu, a prostor između sedišta ne dozvoljava nogama da naprave ugao veći od 60 stepeni, pa mi kolena svaku pauzu dočekuju sa radošću. Ponela sam nekoliko Politikinih Zabavnika i najnovije izdanje stripa Marti Misterija. To su stvari uz koje sam odrasla, i koje su bile sastavni deo svakog mog putovanja. Verujem da su u mnogome doprinele tome da se danas bavim vodičkim poslom. Ne može da bude turistički vodič, ko nije čitao Politikin Zabavnik. Trudim se da se tokom vožnje ograničim na samo jedan časopis, a ostalo da mi ostane za uživanje na plaži. Noć prolazi u pokušajima da odspavam, što mi u nekoliko navrata i uspeva.
Sreda, 7. avgust 2019. godine
Budim se, i prepoznajem luku u Volosu. Simpatičan gradić. Izgleda kao čist i ušminkan Solun. Tu smo svratili da ostavimo nekoliko putnika, koji putuju na ostrvo Skiatos. Oni će dalje trajektom.
Nastavljamo put prema luci Glifa, gde se ukrcavamo na trajekt i prelazimo na Eviju. Prvo idemo do Edipsosa, banje čuvene još od antičkog doba, u čijim su blagodetima uživali mnogi, počevši od rimskog imperatora Sule, preko našeg kralja Petra I, do Onazisa, Džeki Kenedi, Sofije Loren, i mnogih pripadnika svetskog džet-seta. Gradić se tek probudio, a blagi miris sumpora iz termalnih voda lebdi nad njim. Kratko smo se zadržali, i konačno krećemo put Pefkija.
Pefki je selo koje se nalazi u neposrednoj blizini Artemiziona, mesta gde se odigrala čuvena pomorska bitka između grčke i persijske vojske, u doba čuvenog Spartanca Leonide i ozloglašenog persijskog kralja Kserksa.Čovek bi pomislio – totalno jedno dosadno mesto, ali čim se malo zagrebe po istoriji, jave se pomorske bitke, Atinjani, Spartanci, Persijanci, Rimljani, Vizantinci, Venecijanci, i svi ostali, da nas razuvere.
Konačno stižemo! Vidim Vladu kroz prozor, čeka…
Izlazim autobusa, uz dobro poznat osećaj „leptirića” u stomaku, koji ne prestaje ni posle više od 20 godina.
Četvrtak, 8. avgust 2019. godine
Dan sam uglavnom provela sama. Vlada je morao da ide na izlet, a sa obzirom na to da je turistička sezona u jeku, za mene nije bilo mesta u busu. OK, videla sam ta Vulkanska ostrva toliko puta, ali mi je žao što nismo zajedno. Iskoristila sam to vreme za prenošenje ovog dnevnika u elektronski oblik. Šta ću – staromodna sam, još se držim papira i olovke. Provela sam par sati na plaži sa poznanicama, i vratila se taman na vreme da sačekam Vladu, i da popijemo popodnevnu kafu. On je posle kafe legao da odspava, a ja sam nastavila da kuckam. Inače mislim da je spavanje preko dana gubljenje vremena.
Vlada se, međutim, savršeno uklopio u grčki način života.
Grci se nikada ne odriču popodnevnog odmora. Neverovatno je to, da imaju tako dugačak životni vek, a da zapravo vrlo nezdravo žive. Za doručak su obično kafa i cigarete. Kafa je jedna od najznačajnijih stvari u životu svakog Grka. Nema automobila u kojem se ne nalazi držač za plastičnu čašu sa mešavinom hladne vode, leda i instant-kafe, koju su u stanju da srču po nekoliko sati. Odlazi se na posao, pa je ručak negde oko jedan popodne, i onda u dva, odmah posle jela – spavanjac. Bude se oko pet popodne, opet kafa, i ko šta još ima od obaveza da završi, a večera je obavezno posle ponoći. Obeduje se u restoranu, u većem ili manjem društvu, ali sramota je da čovek jede sam. I, naravno – u pitanju je kompletan obrok, koji uključuje dosta mesa, testa, salate… što više – to bolje. Tako navikavaju i decu, od malih nogu, voze ih u kolicima posle ponoći, sede sa njima u restoranima, nekad i u velikoj gužvi, uz mnogo buke… I onda kažu ljudi – mediteranski način ishrane produžava život. Moje je mišljenje da svoju dugovečnost stanovnici ove zemlje imaju zahvaliti svom temperamentu i nesposobnosti da prećute bilo šta što ih nervira. Momentalno, sve što misle – istresu, posvađaju se, i posle toga , naravno – idu na kafu!
Petak, 9. avgust 2019. godine
Danas je dan za nabavku. Pošto mi „dečko” živi momački dok je sam, frižider mu je u vrlo jadnom izdanju. Odvezla sam se autom do susednog mesta, na nekih petnaestak kilometara od Pefkija, i pokupovala sve što će nam biti potrebno za ovih desetak dana. Kada je završio sa poslom, sačekala ga je domaća supica, grilovana piletina sa medom i vorčester sosom i salata od boranije sa pekan orasima i čili papričicama, za koju sam recept našla u novinama.
Posle ručka – bleja na plaži. Kasno popodne, nije vrućina, a voda – taman.
Primećujem da se prosek godina turista znatno smanjio, u odnosu na sredinu jula, kada sam bila ovde prošli put. Uglavnom su tu parovi ili veća društva mladih ljudi od oko dvadesetak godina, i naravno, jednorozi, flamingosi i labudovi na naduvavanje, neizostavni za pravljenje selfija. Džaba si, devojko, bila na moru, ako nisi zajahala jednoroga, i objavila selfi na Instagramu.
Subota, 10. avgust 2019. godine
Danas sam spavala do podne! Ne sećam se kada se to poslednji put desilo. Ali, probudila sam se sa osećajem da me je sav stres, nagomilan prethodnih dana, konačno napustio.
Ovaj dan je predviđen za učenje, kao i naredna dva. Trebalo bi u utorak da odvedem jednu grupicu na izlet do Atine, a sa obzirom na to da dugo nisam bila – valja obnoviti gradivo.
Marljivo „grejem” stolicu, sa kraćim pauzama, sve do u predvečerje.
Prošlo je pola leta, i sada mrak malo ranije pada, oko 21 h po grčkom vremenu.
Sa terase vidim jedan delić mora, i planine preko puta, a boja polako dobija nijanse purpura, dok Sunce zaranja u vodu.
„Iliovasilema” – kakva divna reč za smiraj dana!
Autorka je turistički vodič, zaljubljena u putovanja i svoju porodicu