Nedelja, 25. septembar 2022. godine
O divnog li jutra, onog, nedeljnog… Dan koji živi u zagradi. Nekome je ova nedelja služila kao oporavljanje od burne subote, nekome je pak služila za planirnarenje i zdrav znoj, a meni, ajao, pa ja sam je provela umazana od glave do pete bojama, farbama, sprejevima. Zajedno sa super ženskom ekipom ( + dvojica momčadije) ukrašen je jedan od mnogih zidova Pančeva (prolaz u naselje na uglu Kasapinovićeve i Žarka Zrenjanina). Floralni motivi, kreativni mozgovi, lepa muzika, lepa hrana. Divota! Mural je završen oko osam uveče (bacite pogled, obavezno!!!). Nakon teškog uživanja, častili smo se po kojom domaćom.
Pravac Beograd, grrrr. Odlazim sa društvom do „Publina”, na piće po imenu Marta. Neću ništa više da vam kažem 🙂 .
Povratak do ćaćinog stana, ne toliko daleko od Terazija. Sama, pešaka, samo što glava ide levo-desno, ne bi li slučajno uočila poznatu personu Informera, čuvenog silovatelja na slobodi I. M.
Nisam zaspala spokojno.
Ponedeljak 26. septembar 2022. godine
Sivo, jao što je sivo. I mokro. Blatnjavo. Prosto ponedeljaksto. Kafa 1. Moja ruta: bus1, bus2, bus3, Kosančićev venac, novi profa ilustracije, skroz izgubljen u vremenu i prostoru. Kafa2.
Pauza između dva predmeta pet sati. Kafa 3, mogla bi i kafa 4. Odlazak kući, voda mi je čizmama, čarape plutaju, opasan pljusak, drago mi je što mi kiša sprala tako dosadan dan.
Utorak, 27. septembar 2022. godine
E utorak je druga priča skroz. Veoma sličan četvrtku, malo dalji od tog famoznog vikenda kojem se totalno NE radujem.
Opet faks, kafe, potrošeno vreme, potrošene pare. Završavam na dorćolskom keju, flajka lav piva, vrh. Moj drug Cole, glumac u usponu, i ja prolazimo kroz istu situaciju: raskid. Predstava Coleta i Marte kreće: na prvom mestu imamo suzave oke, slatke a ne gorke, ja za nekim koji je daleko otišao. Od mene. A on, sličan scenario samo na malo dramatičniji način. Potom ide scena besa, bacanje patike u Dunav, crveni obrazi, nabubrli podočnjaci. Besni smo na nas same, što smo toliko dobri ljudi. A onda, i najlepši osećaj, smeh iz jetre, pa još dublje. Tresu se kosti, vilica cvokoće, pluća mole za kiseonik. Dugo se nisam tako smejala, dugo nisam tako patila. Opušci po zgaženoj travi, pola lava nepopijeno, pored buržujske dorćolske kante. Po povratku do kuće pratilo me je neko slatko smrdljivo kuče.
Sreda, 28. septembar 2022. godine
Prvi put čujem od profesorke akta da imamo apsolutnu slobodu prilikom stvaranja radova. Kao mlada studentkinja umetničkog fakulteta, već tri godine žudim za tom rečenicom. Hvala, hvala, hvala! Ovo je zapravo momenat kada kreće to turbolentno doba umetničke samospoznaje, kao i početak zidanja baze kuće stvaralaštva i individualnog stila. Spremna sam! Nabavila sam sav materijal, od cementa do cigli.
Odlazim na pos’o. Hipsterajsko gnezdo grada Beograda – Cetinjska. Parking usijan vrućim betonskim ljudima, koji vape za pažnjom, i barem jednim namigom. U „Zaokretu” (tu šljakam), kao i obično, jezivo prepuno. Nakon smene izlazim nasmejana, pretežak novčanik, prelake misli.
Četvrtak, 29. septembar 2022. godine
Čudo od dana, taj četvrtak me uvek obraduje. Slučajni dan, tako ga ja zovem. Četvrkovi, četvrtci, četvrtkovići, sve prihvatam. Divne li pojave, baš kao i ovaj, krajem septembra. Sve mi nešto miriše na proleće, možda živim unatraške, sad će leto, verujem. Svaki četvrtak je dan za Pančevo, možda mu se zato i radujem. Doviđenja profesorka, ćao kolege, neće me biti 20 sati, treba mi pauza. Trčim iz sivog, zujavog Begiša, brža sam od „Pantrasporta”. A u parku Pančove, ijaooo. Muzika peva, bebe ne plaču u kolicima, mame nisu nervozne. Dalmatinci se šetaju, ljudi puše manje cigareta. Presladak mi je taj četvrtak, čak sam i zaljubljena u njega. Moj momak Četvrtak 😉 .
Plus, toliko mi je bio težak novčanik od konobarisanja, da sam morala da ga malo olabavim. Otišla sam kod frizera da sperem sav dunavski mulj. Sada i ja sijam. Kao i Pančevo. Kao i četvrtak.
Negde oko deset uveče sam otišla do „Pogona” da slušam Sikija i Saru. Opasno dobro vrtenje afričkih nota, energija udaraljki je kružila dens florom, blještavi zubi, ruke do plafona, guzice se vrcmaju, oči ispadaju. Kidanje.
Petak, 30. septembar 2022. godine
Opa! Buđenje u jedan popodne, prespavala sam predavanje…
Negde oko šestice sam bila zaglavljena 44 minuta na našem omiljenom – Pančevačkom mostu. Odlazim u Cetinjsku na šljaku. Ovog petka su za milimetar dominantniji bili stranci. Brdo, brdo stranaca, pa još toliko. I svako plaća svoje piće. Karticom. Kao da im je momenat čašćavanja totalno stran. Stranci…
Oko tri ujutru već uveliko spavam, svesno nesvesna da se budim za četiri sata. Ipak nam je na fakultetu radna subota, odrađujemo jedan januarski ponedeljak. Naravno da sam se uspavala.
Subota, 1. oktobar 2022. godine
Celo jutro nakostrešeno, oktobarsko raspoloženje. Lepo predavanje na ilustraciji, a zatim svi kolektivno sa profesorom odlazimo u SKC na ovogodišnji Salon stripa. Kupila sam neku ludilo dobru knjižicu, daću vam da je pročitate. Noć je pokrilo nebo. Drugarica mi je upravo napisala poruku koja glasi: ,,Hej! Vodim te na predstavu iznanađenja”. Trenutno sedim u kišnom tramvaju broj 2, miriše na metal i starce. Užasno me zanima gde će me ova noć odvesti. Ali jedno je sigurno, vi to nikada nećete saznati.
Ćao!
Autorka optimistično korača po ovom betonskom svetu, stidljivog pogleda, kojeg skrivaju rozi cvikeri, pronalazi dobre ljude. Zaljubljenica u slikarstvo, minđuše i četvrtak 😉