Nedelja, 7. april 2019. godine
Iz dubokog sna probudilo me je nežno grickanje nožnih prstiju mog malog šteneta ruskog terijera. Gledam bunovno, 6:30 h, ne mogu da verujem, zar ni danas nema spavanja? Ustajem da ga izvedem u dvorište, a on se veselo gega na onim njegovim ogromnim šapurdačama. Saplićem se o mog šnaucera Čedu koji se izvalio pored kreveta i ni uvcetom da mrdne.
Preseče me hladan vazduh aprilskog jutra – oseća se miris proleća u vazduhu. Maleni čupavac razigrano istražuje dvorište i poziva me nejakim lavežom na igru. Ijao zar sad u ranu zoru…
Krećemo u „akciju”, nema vraćanja u krevet.
Danas dolazi tetka i moja sestra, vikendom se okupljamo kod mame. Neprocenjivi trenutci kada se vraćamo u detinjstvo i evociramo uspomene. Interesantno kako nas one još uvek doživljavaju kao da smo deca, a nama blizu pedeset. Danas ćemo ručati kod mame, tako da sam slobodna od varjače i šerpi.
Palačinke ili princes krofne, dilema je velika… ali ko mari… pa danas je nedelja može sve… a i mom Čedi je prvi rođendan, valja se, nećemo brojati kalorije.
Ponedeljak, 8. april 2019. godine
Uz jutarnju kafu okrećem brojeve fizikalaca iz oglasa.
Vreme je da se čisti podrum i dvorište, sve što ne treba spuštamo u podrum sa onim čuvenim „možda će trebati”, naravno, spušteno dole nikad više ne zatreba.
Mislila sam da će to biti lak posao, međutim ispostavilo se da kao da tražim stručnjake da mi projektuju kuću.
Posle desetak poziva, konačno jedan prihvata da dođe da vidi…
Posle „snimanja terena” procenjuje da će samo čišćenje oluka okvirno da košta oko 7.000 din, a ostalo, pa to ćemo se dogovoriti, i to mi čini, jer realno malo je to posla i njima se ne isplati da prihvataju male poslove za male pare. Zahvaljujem se pristojno na odvojenom vremenu i razmišljam, ako je to zaista cena, za te pare ću kupiti merdevine, sama očistiti…
U poslednjem trenutku stiže pomoć prijatelja, poslaće mi on sutra ujutru jednog momka…
Utorak, 9. april 2019. godine
Po dogovoru u 8h dolazi momak, sa širokim osmehom, skromno obučen, u patikama dva broja većim, sićušan.
Gledam ga, objašnjavam šta treba izbaciti iz podruma i dvorišta, pitam se kako li će on uspeti ovo da uradi, pa on nema više od 60 kilograma. Nema mnogo ali je sve kabasto i teško. Kaže završiće za dan, najviše dva i pita da li može sve što može od starudije da proda, jer dobiće tu 600-700 dinara, znači mu to i te koliko… dogovor je napravljen, kreću radovi.
U razgovoru sa njim u predahu uz kafu, saznajem da mu je deda bio nastavnik likovnog i poznati pančevački slikar, postoji deo posvećen njemu u knjizi „Pančevački umetnici”. Mojoj mami je predavao likovno. Poznavao se sa mojim dedom koji je bio vajar i duborezac. Iz njegovog razgovora sa mojom mamom, shvatam da potiče iz stare, pristojne pančevačke porodice, al’ život je imao druge planove za njega.
Kaže moja drugarica Verka: „Svi mi imamo svoju karmu, tako da svi otplaćuju svoju, kao što i mi iz nekog razloga sa raznima u državi i okolini otplaćujemo svoju”.
Sutra bi Stefan trebao da dođe iz Bosne sa fakulteta, rekao je da hoće da mu napravim cheese cake, idem da nabavim materijala, pa da prionem na posao. Kasnije mi dolazi drugar i Čedin grumer, kako da rođendan prođe bez našeg drugara.
Sutra ujutru moram ići u Beograd, imam zakazane obaveze.
Divno veče i šetnja pored Tamiša sa mojim krznenim prijateljima, prilično je kasno i skoro da nema ljudi, tek poneki zalutali šetač kao ja. Volim da sednem na mestu gde je nekad bilo kupalište, tu sam provodila leta sa dedom, naučila da plivam… gde je nestao taj Tamiš…
Sreda, 10. april 2019. godine
Kiša pljušti u Beogradu. Vučemo se u koloni preko pančevca. Nikada mi nije bio jasan fenomen kiše u Beogradu i saobraćajni kolaps, i uvek me iznova i iznova iznenadi. Izvesno je da ću kasniti jedno pola sata.
Radovi u dvorištu su u toku, prašnjav i znojav momak me izveštava šta mu je još ostalo.
Stefan se javio, ipak ne dolazi, ima obaveze na fakultetu do iduće nedelje… Spremaju se za letnju turneju po Italiji. Ove godine završava fakultet, u razmatranju smo i pregovorima oko akademije na kojoj će nastaviti master studije iz violine… zimus, kad je bio na turneji po Kini sa Bonskom filharmonijom, napravio je konekcije sa studentima iz Evrope i sad su razne opcije u igri.
Kad razmišljam o ovome uvek prepoznam neku blagu tugu jer shvatam da njegova budućnost nije ovde, da će morati da ode i da treba da počnem da se navikavam… Lepo kaže Halil Džubran „Vaša deca nisu vaša deca. Oni su sinovi i kćeri života koji žudi za sobom”.
Četvrtak, 11. april 2019. godine
Pijuckam jutarnju kaficu i pravim plan za danas. Prvo ćemo posetiti veterinara, vreme je za vakcinu, mali Rus Zorba je napunio tri meseca. Nakon toga ću završiti obaveze po gradu i otići do knjigovođe.
Valjda će danas radovi u dvorištu konačno da budu završeni.
Na putu do knjigovodđe, kod Doma omladine, put mi preseče veliki konvoj. Utovar u toku, isporuka FCO Novi Sad.
Stižem kući, čeka me friško skuvana kafa, sedam za lap top, moram poslati par mailova i završiti neke još neke izveštaje do sutra.
Imam vremena do večere i listam televizijske kanale. „Vlast štrajkuje glađu tražeći ostavku opozicije”. Veliki znak pitanja vidim iznad svoje glave. Zašto mi je to „pomalo” logički neodrživo? Ostatak večeri ću gledati Animal planet, nemam ja ipak taj kapacitet da razumem.
Volim životinje, od njih treba učiti: biti svoj, verovati malom broju ljudi i biti jak ma kako situacija bila teška jer „najjači samo opstaju”, a i najhrabriji.
Počinje kiša, večeras nema ništa od šetnje.
Petak, 12. april 2019. godine
Sumorno, kišno i hladno jutro. Danas sam ceo dan na poslu. Petak mi se nekako uvek razvuče.
Nakon posla ću sa Verkom na Reiki radionicu, ona je pasionirani znalac svih tih metafizičkih tehnika, Reiki učitelj i svašta još nešto… posle ćemo otići na kaficu.
Nema ništa lepše nego kraj nedelje završiti uživanjem sa prijateljem i dobrom, dragom osobom, retki su takvi u današnje vreme, više je onih drugih (one druge zauvek pomnožiti sa nulom i izbrisati iz vidokruga – Verkina preporuka).
Stižem kući oko 22 h, žurim da se uključim na skype da se vidim sa Stefanom, i čujem kako je proveo nedelju i kakvi su mu planovi za sledeću.
Subota, 13. april 2019. godine
Kako osakatiti sebe na najlakši način: istopiš tabletu vitamina C u ustima (kako bi zaštitio/la želudac), a posle toga popiješ kafu, naravno vruću i pojedeš mandarinu. Tako mi je počeo dan, u pokušaju da preveniram grebuckanje u grlu i blagu šmrkavicu.
Kiša sipi ceo dan, tmurno je i hladno… na brzinu obavljam kupovinu i šetnju sa Čedom. Buni se, malo mu je, al’ šta ću mu ja, dovoljno smo pokisli oboje.
Petnaestak učenika Elektrotehničke škole u saradnji sa Muzičkim centrom čiste dvorište Evangeličke crkve. Oni u okviru predmeta Etika imaju deo o ekološkoj etici i ovo je mali doprinos podizanju ekološke svesti, da ne ostane sve samo na teoriji. Na kraju kafe „Galerija” je častila sve učesnika akcije čišćenja pićem.
Slika mladosti u dvorištu Evangeličke crkve u ovom kišnom danu vraća veru da ipak ima nade za našu planetu.
Sestričina danas ima ispit, čekam da mi javi rezultate. Negde oko 18 h se javlja i kaže da je danas bio haos, autobusi nisu išli za Beograd, navodno ATP nema gorivo. Morala je na kraju da se organizuje sa još nekima da plate nekog privatnika da ih vozi. Ispit je položila, al’ ostaje gorak ukus, da li je ovo način da se zbog politike kažnjavaju obični građani, deca, studenti… Da li su oni pretnja? Izgleda da svi koji nisu sa njima su protiv njih.
I za kraj „Recept za sreću za svaki dan”. Sačuvajte ovaj recept.
„…Uzmemo dan i dobro ga očistimo od zavisti, mržnje, ogorčenja, pohlepe, tvrdoglavosti, egoizma i ravnodušnosti. Dodamo tri uvršene kašike optimizma, punu šaku vere, kašičicu strpljenja, nekoliko zrnca tolerancije i na kraju prstohvat pažljivosti i pristojnosti prema svima, a posebno prema bliskima.
Svu dobijenu smesu prelivamo ljubavlju. Sada, kada je jelo spremno, ukrašavamo ga laticama dobrote i pažnje. Uzimati svakodnevno sa garnirungom toplih reči i ljubaznih osmeha koji greju dušu i srce.”
Hvala Marini Đ. što mi je tehnički pomogla da ovaj tekst završim do termina za predaju.
Autorka je srećna i ponosna mama jednog Stefana