Nedelja, 4. jul 2021. godine – Mladi
U potpunosti je neoriginalno da se sada žalim na vrućinu. Ali hoću. Mnogo je, bre, vruće.
Mogla bih, takođe, reći kako ovakvu vrućinu ne pamtim. Ali pamtim. Iako sam mlada.
Svi tako kažu. Pitam se, kako sam ja tako mlada kada već postoji čitav jaz između moje generacije sa kraja, i one sa početka milenijuma? Te dve grupe čak imaju i imena, milenijalci i generacija Z, a ja sam i dalje mlada? Ne kažem ni da sam stara, može odrasla. Pa i ja sam plod tog komunističkog vaspitanja koje je ostalo da živi u mojim roditeljima. Milenijalci su kasno počeli da se otimaju. Zanima me koja je to kultura stekla toliku pokretačku snagu da sve mlade ljude odvoji i da ih onda stavi na suprotne strane, grupama dodeli imena, iako niko ne zna gde se nalazi granica i ko tačno gde pripada. Bitno da se strane sukobe, koliko god suludo bilo.
Svi smo jedna grupa dok se razumemo. Gde je onaj jaz? On se stvara tamo gde nema identifikacije, nema komunikacije, tamo gde nestaje naša empatija. Onda se mi, omladina, gubimo u kovitlacu novih iskustava o kojima ne znamo, takoreći, ništa. Jaz je tamo gde, kada se obratimo za pomoć, više je ne možemo dobiti, jer utehu tražimo kod nekog starijeg ko prirodno arhetipski prenosi mudrost, ali on u ovom vremenu to ne može. Svet danas zahteva visoke kompetencije u potpuno novom setingu. Jaz prestaje da bude apstraktan. Sada osećam kao da je sasvim prisutan preda mnom.
Sve više želim ujedinjenje. Nas mladih.
Ponedeljak, 5. jul 2021. godine – Psi
Psujem ljude koji su izbacili pse na ulicu. Ne bih rekla da sam preterano plemenita, smetaju mi kad izvodim svog psa. Ona je beba, nedavno sam je udomila. Ruža se ne plaši tih pasa sa ulice, njih se ja bojim, mada nisam dok nije došla.
Na margićanskim ulicama ima raznolikih pasa. Rasnih i uličarskih. Moja je pretpostavka da su ovi rasni izbačeni iz domova, a da su uličarski oduvek bili tu. Možda nisam u pravu. Recimo da su svi rasni psi na ulicama odbačeni, ali nisu svi odbačeni psi rasni. Niko se ne bavi tom statistikom.
Dakle, Ruža još uvek ne zna da obavlja nuždu tamo gde treba. Napolju bi bilo idealno, kako ja iz ljudske perspektive zamišljam. Verujem da je njen pogled na to potpuno drugačiji. Prvi put imam psa pa sam malo traljava. Da li su psi jedini ljubimci koje treniramo da to ne rade u kući? Mislim da jesu. Mačke imaju posip, ptice i miševi kaveze, sve to čovek počisti kao i za sobom. A ti, psu, trpi.
Ne bih to trpela.
Utorak, 6. jul 2021. – Neuroticizam
Do juče sam bila smotana i pesimistična, ali danas moj neuroticizam sija. Napravila sam tabelu u kojoj dnevno beležim vreme, mesto, hranjenje i vrstu nužde. Ne svoje – Ružine. Uz to se trudim da je promatram i naučim da reaguje na moje „ne” dajući joj zalogaj kad god me posluša. Cilj mi je da saznam ritam po kome joj funkcioniše telo i mozak.
Možda se za desetak dana formira neki grafikon koji će mi pomoći.
Nije to neuroticizam, zvaću to optimizmom.
Kasno popodne – dičim se svojim i Ružinim uspehom, nisam usplahirena nego ponosna, a pomalo se i podsmevam jučerašnjoj sebi. Ponelo me, i kao kada na dijeti izgubim dva kilograma pa proslavim palačinkom, tako me kasno uveče moja kuja podsetila da nisam pametna kad se zanesem. Reagovala sam ponizno, kao mlada odrasla jedinka, rekla sam: „Nisi ti kriva što te nisam izvela.”
Beležim incident u Ružinom dnevniku treninga i sedam ispred ventilatora.
Na ovoj vrućini se i moj ledeni sarkazam otkravio, postala sam meka kao sirovo meso.
Sreda, 7. jul 2021. godine – Rutina
Neverovatno je koliko na nas utiče promena rutine. Oni koji žele da odaju utisak slobodne osobe spremne za nova iskustva žele da misle drugačije. Provociraju mišljenje da rutina nije dobra.
Istina je da je da je jedino redovnost i repetitivnost ono što nas održava u iluziji da smo sigurni. To može da predstavlja problem ako se ne osećamo dobro, ali ukoliko kreiramo balans između stvari koje radimo svakog dana, a ne pričinjavaju nam zadovoljstvo ili iziskuju trud, i onih koje su na strani hedonizma, mislim da ćemo biti na pravom putu da budemo mirni. Na kraju krajeva, jedini normalan tok emocija jeste u talasima.
Naime, od početka leta poremetila sam svoju pažljivo studiranu i velikim trudom izgrađenu rutinu. Imenovaću svoje osećanje, samo da ga prvo malo tačnije osetim.
Nekada sam u takvoj prilici, osećam nešto, ne mogu znati tačno šta je to jer ne osećam dovoljno jako. Sistem teži ka samoodržanju, smeta mi što nisam u ravnoteži, ali dani teku tako da to ne dolazi do mene jakim intenzitetom i u glavi mi se ne stvara trenutna svest da nešto treba uraditi. Ovu rutinu ne želim. Tada noćno spavanje nije odmor već isprekidan san praćen nervozom i prevrtanjem. Osećaj je slobodnolebdeći.
Setila sam se šta je. Strepnja.
Četvrtak, 8. jul 2021. godine – Neću
Pročitah negde da ova staklena bašta u kojoj živimo golemo utiče na produktivnost. To je neko pronalaženje smisla u mojoj lenjosti. Ili stvarno ne mogu.
Na terapiji će vam reći: „Nije ne mogu, nego neću”. To bih mogla da prodiskutujem. Mislim da je tačan izvestan procenat iz obe tvrdnje.
Zašto ne mogu? Rutina o kojoj sam juče govorila je poremećena, deo njenog uništenja je proizvelo leto, ubrzanje i onda zastoj, a taman je došla neka energija koja se može upotrebiti u postizanju cilja, polaganja ispita recimo. Slikanja slika, učenja o slikanju, učenja o psihologiji. Pisanja dnevnika i pisanja motivacionog pisma za edukaciju u psihoterapiji koju želim da upišem i obezbedim dugoročni cilj i motivaciju, kako se fakultet bliži kraju nova volja i cilj su preko potrebni. Leto i vrućina, a svuda se može u papučama, zar to ne implicira da bismo sve mogli puno lakše nego u perjanim jaknama?
Evo i zašto neću. Neću jer ispit koji spremam iz nepostojećeg predmeta, Psihologije obrazovanja 1, čitam prvi put, kolokvijum sam padala četiri puta dok nisam potpuno omrzla sve moguće načine, tehnike, strategije u učenju, inkluziji u školovanju i tako u nedogled. Sada treba taj proces opet prolaziti. Čini se kao da se svi studenti tako osećaju, bespomoćno pred šakom praznih izazova u predmetima. Kako nazivam ovu emociju kao budući psiholog? Zovem je „neću”.
Petak, 9. jul 2021. godine – Crna udovica
Izašao je Marvelov novi film, Black Widow. Neću nikome pokvariti gledanje i reći nešto o filmu osim da je odličan. U njemu je puno jakih i sposobnih ženskih likova. Ima veze sa slabima koji teže da postanu jači. Tako je bilo sa superjunacima od kada su prvo postali 1938. Tada su dva slabašna jevrejska momka, Džeri Sigel i Džo Šuster, udahnuli život Ničeovoj ideji o natčoveku i stvorili Supermena.
Heroji su rođeni u glavama onih koji su želeli da mogu da se odbrane. Baš o tome govori i film Crna udovica održavajući tradiciju zapisanu decenijama unazad.
Srećna sam što živim sada i svemu tome mogu da svedočim. Određeni procenat mog identiteta nosi obožavateljsku crtu koja se svaki put isto uzbudi i uznemiri kada neki heroj kome je odavno utemeljena ličnost dobije svež oblik prema novim umetnicima koji su odlučili njime da se bave. Oduvek mi je to bilo neverovatno. Kako isti lik u rukama različitih scenarista, crtača stripova, reditelja i producenata postane drugačiji, ali i dalje nosi istu suštinu.
Mislim da je to odlika ljudi, mi možemo da osetimo kontinuitet u promeni zadržavajući srž koja nam pomaže da nešto razumemo. Takvi smo pojedinačno, pa onda isto preslikavamo spolja u umetnost i u zabavu. To je, za mene, lepota življenja i stvaranja sada.
Subota, 10. jul 2021. godine – Ruža
Dobro je vođenje dnevnika, toliko je davno bilo da sam potpuno zaboravila. Ove nedelje sam se istetovirala na gležnju, šetala Ružu, učila i slikala.
Prošao je onaj kobni ispit koji ne mogu i neću, ali nisam uopšte rasterećena, osećam kako ću noćas imati loš san. Čekam rezultate, to mi dodatno koči u volju da radim išta produktivno.
Takođe sam počela ritualno da igram Slagalicu na Fejsbuku u pauzama za cigaru. Dugo želim da prestanem da pušim, pa sam kao pravi predstavnik čvrstog karaktera prešla na Iqos, pa sad pušim isto ali navodno zdravije. Rekoh da dugo maštam o prestanku ove navike i žarko se trudim da se ne kritikujem u neuspesima nego da se bodrim kao da će se to nekad desiti. Ali kad srknem pivo nema sile koja će me sprečiti da zapalim. Nikakva kafa, uslovila sam se na pivo.
Kako da pojasnim ovo? Udarila sam glavom u oštru ivicu otvorenog prozora, mislim da ću početi da plačem. Da, upravo sada. Šta da uradim? Zadajem pet kratkih ali silnih udaraca prozoru desnom rukom dok ga pridržavam levom da mi ne pobegne. Mogu da spavam.
Autorka završava studije psihologije, bavi se slikanjem, šminkanjem i ponekad konobariše u „Kulišiću”. Voli šareno, prerušavanje, stripove, svoje prijatelje, porodicu, dečka, Ružu i Pančevo