Nedelja, 3. jun 2018. godine
Budim se rano i oblačim dukser jer je napolju možda 12-13 stepeni. S obzirom na to da je cele prošle nedelje bilo preko 30 stepeni ovo doživljavam kao olakšanje. U Ontariju važi pravilo da nema pravila što se tiče vremenske prognoze. Ujutru nosite perjanu jaknu a do podneva japanke. Odlazim do portugalske pekare koja ima najbolji hleb i pecivo i pored koje je „naša” radnja sa proizvodima iz bivše Juge. Kupujem kore za pitu, pekmez od šljiva i dok sam razgledala šta bi mi još trebalo radnja se puni. Čuju se srpski, bosanski, hrvatski jezik i dok čekam svoj red na kasi ćaskam sa vlasnicom. Ovakvih radnjica ima mnogo u kraju gde mi živimo, tako da nam ne fale proizvodi iz Srbije, imamo sve, od smokija, plazme, jogurta do kiselog kupusa i ćevapa. Vraćam se kući i porodično doručkujemo. Vikend nam je rezervisan za porodične aktivnosti pa današnji dan nije drugačiji. Muž odlazi do teretane u kojoj on i momci vežbaju, a klinci i ja mu se pridružujemo malo kasnije. Iako dnevno hodam po 15 i više km, nosim dosta teških stvari pa su mi leđa u autu i muž mi pokazuje vežbe za bolju pokretljivost. Posle 45 minuta vežbanja za koje moj muž tvrdi da je bilo samo zagrevanje, vraćamo se kući na presvlačenje i odlazimo u jedan italijanski restoran na ručak. Imaju odličnu peć na drva i pizze su im fantastične, ali pošto je stariji sin verovatno jedino dete koje ja poznajem da ne voli pizzu osuđena sam da delim sa njim obrok sa piletinom i salatom jer ne prave male porcije. A baš sam se naoštrila na pastu sa morskim plodovima, pih. Povratak kući, spremanje za još jednu radnu nedelju i gledanje filma. Omiljeni glumac mojih momaka je Švarceneger tako da sam osuđena na još jedan u nizu njegovih hitova s kraja osamdesetih, „Kindergarten Cop”. Kad klinci odu na spavanje onda muž i ja gledamo seriju. Trenutno gledamo „Westworld”, drugu sezonu i „Handmaids Tale”. Redovna pojava je da ja zaspim na kauču u toku gledanja i to mog dragog izluđuje, ali se i navikao pa mi ne pridikuje toliko više.
Ponedeljak, 4. jun 2018. godine
Svaki radni dan nam počinje isto. Klinci i ja se budimo oko 7, u 8 je doručak i u 8:45 krećemo u školu. Đorđe završava drugi razred a Urke predškolsko u istoj školi. Škola nam je iza zgrade, samo pređemo fudbalski teren, nema saobraćaja tako da ih pratim do polovine puta, oni otrče svako u svoje dvorište, mahnu mi i ja se vraćam kući. Ja radim u Pošti Kanade već četvrtu godinu i volim svoj posao iako je naporan. Zimi je hladno a leti je toplo, sredina u koju spadaju proleće i jesen je u Kanadi širok pojam tako da period april – oktobar može biti izuzetno lep ali i kišovit. Ponedeljkom nam je najveća gužva i najnaporniji dan, ali uspevam da završim posao i da sam već u 4 kod kuće. Stanica iz koje radim je udaljena pet minuta kolima od moje kuće, a to je za kanadske uslove luksuz pa se smatram srećnom. Kolektiv mi je odličan, od kolega do šefova. Veliki plus je bez stresa odlaziti na posao i vraćati se sa istog. Dok stignem kući klinci su već došli iz škole i ručamo zajedno. Dogovaramo se oko obaveza te nedelje, rasporeda treninga i ostalih aktivnosti. Razmišljam kako da uglavim viđanje sa drugaricama ove nedelje i mislim da neću uspeti u tome. Uveče Heineken na kauču i serija. Spavam kao klada već posle 15 minuta.
Utorak, 5. jun 2018. godine
Današnji dan je prošao manje-više isto kao ponedeljak. Ono što je razbilo monotoniju dana je vađenje Urketovog prvog mlečnog zuba. I to uz pomoć nerf pištolja. Akcija uspešno izvedena i dokumentovana snimkom, a moja beba nije više beba. Eh, uz koliko muka smo prošli da ti zubi izađu a sad ih menja. U toku posla sam se čula sa sestrama, vremenska razlika je šest, odnosno sedam sati (Italija i Grčka), pa često ne stignemo da se pohvatamo ali nikad nije prošlo više od par dana da se ne čujemo. Nas tri živimo u tri različite države i ne postoji ništa što mi ovde u Kanadi nedostaje osim njih dve. Jako mi teško pada razdvojenost od njih, ali sam srećna što imamo takvu tehnologiju da možemo da se čujemo svaki čas. Radujem se dolasku u Srbiju ovog leta i zajedničkom letovanju u Grčkoj, samo treba dočekati avgust. Gomila na koju odvajam stvari koje nosim njima i njihovoj deci polako raste. Uveče malo šopingujem online, tražim unikatan poklon za mog kumčeta koji će se roditi na jesen, ali za sada nalazim samo super cool blesavu garderobu za trudnice. Znam da će se Manji dopasti, ona je maj best frend, jing za moj jang, legenda nad legendama o kojoj nikako knjigu da krenem da pišem i obogatim se, hehe…
Sreda, 6. jun 2018. godine
Danas Đorđeva i Uroševa škola obeležava 50 godina postojanja i celo po podne provodimo tamo. Sala u kojoj počinje proslava je dupke puna i deca teško podnose prvih 20 minuta govora i zahvalnica raznog tipa. Razgledam po sali i osim komšinice Sneže ne poznajem nikoga. Deca me vuku za rukav da odemo da vidimo izložbu gde su njihovi radovi i štandove sa različitim aktivnostima. Po povratku kući svraćamo u parkić, dečaci se jurcaju a Sneža i ja ćaskamo na klupi, međutim posle pola sata smrzavanja poterujemo decu i odlazimo kući. Ležim pored Urketa jer me moli da ga uspavam i dvoumim se da li da se prepustim umoru i zaspim tu sa njim ili da siđem dole i još malo gledam TV. Odlučujem da sidđem dole i naravno nisam uspela ni pola sata da ostanem budna, nije ni čudo posle celodnevne jurnjave, moj muž mi je dao nadimak Uragan koji otprilike pokriva način na koji ja funkcionišem u životu.
Četvrtak, 7. jun 2018. godine
Danas su izbori u Ontariju. Prvi na kojima ja imam parvo glasa otkako sam pre dve godine dobila kanadsko državljanstvo. Glasanje je privilegija i demokratsko pravo i nisam od onih koji smatraju da ne treba izaći na glasanje jer kao pojedinac ne možeš puno uticati na promene. Izbor i nije neki, znam sigurno za koga neću glasati tako da se odlučujem da glasam za NDP, Novu Demokratsku Partiju. Od svih stvari za koje se zalažu meni se činjenica da podržavaju našu Uniju poštanskih radnika i protive se privatizaciji iste najviše primamljiva. Liberali su nas na čelu sa šminkerom Trudoom žešće zeznuli i od obećanja dobili smo samo ludom radovanje tako da me raduje kad vidim predviđanja rezultata i njih na dnu. No, veće zlo od Liberala su Konzervativci na čelu sa Doug Fordom, bratom pokojnog gradonačelnika Toronta koji je postao poznat širom sveta kad je priznao da je pušio krek. Pa ti vidi bato. Nakon posla brzinski ručak sa porodicom, momci odlaze na jiu jitsu trening, ja na manikir pa u nabavku i stižem na glasanje negde oko 7 uveče. Nema gužve, sve je lepo i kulturno i sad samo da čekamo rezultate. TV palim kasno te večeri i na moje razočarenje vidim Ford familiju kako slavi i sve mi je jasno. „Šta je majka rodila, čemu li se nadala?” misao je sa kojom odlazim na spavanje.
Petak, 8. jun 2018. godine
Divan dan, poslednji radni dan u nedelji, radujem se vikendu kao malo dete iako nekih velikih planova nemamo. Posao je neočekivano lagan danas, odlazim u 10 i kod kuće sam već u 3, na brzaka spremam ručak i čekam klince iz škole. Obećala sam im da ću ih voditi u radnju da kupe neke Pokemon karte od svoje ušteđevine. Raduju se i poskakuju, a nakon uspešno obavljene kupovine vucaram ih po tržnom centru u kojem nisam bila bar jedno godinu dana i muški kao muški gunđaju i negoduju na moje ulaženje u radnje i pitaju se kako nekom može biti zabavno šetati po istom. Ispoštovali su moj odlazak u „Victoria’s secret”, ali i meni postaje jasno da moram sama doći ako mislim da nešto kupim. Stižemo kući oko 8, večera na brzaka i spavanje. Kod mene naravno Heineken i serija. E da, i loto. Večeras je fond za nagrade oko 120 miliona. Na poslu igramo kolektivno iste brojeve svake nedelje i samo čekamo dan kad ćemo moći svi zajedno da se penzionišemo.
Subota, 9. jun 2018. godine
Prvo što proveravam kad ustanem je da li smo postali milioneri preko noći i naravno da nismo, pih. Odlazim do pekare i po burek i jogurt po želji mog mlađeg sina i nakon doručka oni se pakuju za trening, imaju turnir sledeći vikend pa moraju da uvežbaju još malo. Dok su oni na treningu odlazim po meso za roštilj koji planiramo danas i srećem kolegu Peru kojeg nisam videla skoro dve godine jer smo promenili stanice oboje. U slobodno vreme se bavi stolarijom i pravi fenomenalne komade nameštaja. Priča mi o planovima da se kad napuni 60 godina penzioniše i full time bavi proizvodnjom nameštaja. Radionica mu je skoro gotova, čeka samo inspekciju da obavi šta treba i da dobije zeleno svetlo. Iako mu je radionica u garaži mora da ispuni određene uslove da bi se bavio time. Razmišlja da se vrati u stanicu u kojoj sam i ja, kaže da mu fali hodanje jer je 15 godina to radio a sad je na poziciji gde stoji i sortira poštu koja se posle distribuira po stanicama i rutama. Rastajem se sa Perom, stižem kući i dok dovodim kuću u red stižu i momci i pitaju da Anja i Mia, njihove sestre od strica ostanu kod nas da se igraju. Kažem da je u redu, vikend je i nemamo obaveze. Čeka me sređivanje dvorišta i ostatak dana uživanje u istom! Brojim dane do odlaska u Pančevo, moj rodni grad. Još 60 puta spavam.
Autorka je rođena Pančevka sa trajnim boravkom u Kanadi i njene impresije o Kanadi nisu ni nalik onom dnevniku Bosanca i priče o grtal’ci