Nedelja, 5. septembar 2021. godine
Ne znam da li pančevačka nedelja može da počne autentičnije od pretrage Starog buvljaka. Nikad zapravo ne znam šta tražim iako odlazim sasvim rešena, ali rezultat je uglavnom sličan od odlaska do odlaska – nekoliko ploča i još jedna staklena vaza lepe boje sa kojom baš i nemam gde.
Od kako sam rešila da se preselim u Beograd (i značajno smanjim prostor za ređanje novih vaza okolo), nedelja je nekako, u velikom broju slučajeva rezervisana za Pančevo. Mama i onako računa na to, pa je nekad lakše da dođem nego da objasnim da sam se drznula da imam drugačije planove.
Zvučim možda kao da mi teško pada, ali nije zaista tako. Nema tog porodičnog nedeljnog ručka u kome neću uživati, osim kad se povede rasprava gde mene etiketiraju kao feministkinju, a ja pokušavam da promenim ljude koji su predugo imali mišljenje (donekle) drugačije od mog. Ovog puta smo raspravu završili smehom, ajde okej. A i riba je bila dobra. Tata je imao dilemu da li da zadrži čamac, misleći da nije više u stanju da ide na pecanje, ali evo, riba na sto i dalje stiže direktno iz Dunava.
Možda sam našla recept za dobru nedelju. Prilično tesan raspored u kome ste uglavljeni ti i tebi dragi ljudi. Moja se završila još jednim druženjem, višesatnim razgovorom sa još dobre hrane i šampanjcem, što je i zvanično potvrdilo ovu prethodnonavedenu teoriju.
Ponedeljak, 6. septembar 2021. godine
Retko kad je krcat dan praćen još jednim takvim. Ili je bar to slučaj sa mnom.
Sinoć smo se toliko zapričali da sam ostala da spavam u Zemunu gde se, logično, i jutros budim. Jutro krene kao i obično kad prespavam kod Ane – ona dođe kod mene u krevet i donese kafu, pa pretresamo teme koje veče pre nismo stigle.
Dobro, ne bih da romantizujem stvari previše, cca sat vremena posle toga je krenuo anksiozni napad izazvan egzistencijalnim pitanjima, potegnutim u tišini mog uma kroz naizgled najjednostavniji razgovor dok uz drugu turu kafe prolazimo kroz mejlove. Znam da ta količina kafe ne pomaže situaciji, znam.
Sve je okej dok moj dan još uvek mogu da obeleže stvari poput omiljene kineske supe u omiljenom restoranu, a pošto je samim tim i često posećen, dobili smo i autentično jelo koga nema na meniju i koje se sprema samo za posetioce iz Kine. To iskustvo je donekle utolilo i želju za putovanjem i upoznavanjem nove kulture koje je trenutno svedeno na minimum. Često pregledam avionske karte bez nekog krajnjeg cilja…
Utorak, 7. septembar 2021. godine
Jutro je obećavalo mnogo više od onoga što je dan zapravo doneo.
Jedan od pronalazaka na Starom buvljaku bila je Nat King Cole ploča i oko osam ujutru sa gramofona je išla September Song. Tek sam kasnije shvatila simboliku, a nisam se mnogo brinula ni za san okolnih komšija. Kud’ ćeš lepše buđenje od ovog, mislim se.
Volela bih da se bar manje stresiram ovih dana kad nisam baš na vrhuncu motivacije i poleta. Jer, ako već nisi za akciju, iskoristiš vreme pa se odmoriš, je l’? A ne potrošiš to vreme na samokritiku, pa se onda ni jedna od ove dve stvari ne desi.
Eto to moram da naučim. Ima puno ohrabrujućih videa na YouTube-u i mrežama, psihoterapeuti o tome mnogo govore. „You’re human”, kaže mnogo njih.
Nastavno na to, naravno da me je mrzelo iz dna duše da odem na trening. Ali, otišla i na džaku ostavila sve današnje muke. Ha!
Sreda, 8. septembar 2021. godine
Poslednji radni dan u kancelariji bio nam je 12. mart 2020.
Danas sam imala sastanak koji je trajao cca četiri sata, sedevši sa kolegama za stolom u prostoru Universal Music Serbia, a ne u svojoj trpezariji. Ni jedan minut tog dugometražnog razgovora mi nije zasmetao, kao što ranije bi.
Miljanu, koji je pre nekoliko godina sedeo na sastancima sa mnom, a onda srećom postao moj prijatelj kada više nije bio kolega, sam juče začuđeno rekla kako mislim da ova situacija utiče na mene podsvesno, više nego što sam do sada primećivala.
„Šta ti je, ljudi oko nas su emotivno i psihički presjebani, a ovo je sigurno imalo uticaja”, kratko je zaključio.
Četvrtak, 9. septembar 2021. godine
Dunja, ovo ti je podsetnik da se svako rano jutro pokazalo dobrim i da ti je svaki dan koji je počeo rano počeo bolje od ostalih.
Štaviše, veče pre toga sam naišla i na neko jutarnje istezanje i nemam pojma da li me je pokrenulo to ili činjenica da zapravo nisam sebe oterala u stres odugovlačenjem, ali bilo je prelepo.
To je bio jedan od onih dana kad krene dobro, pa se osećaš dobro, pa sebi izgledaš dobro i onda se ponovo osećaš dobro, pa i posao ide dobro, pa ceo dan bude dobar. Baš volim takve. Ajde da ih bude više, je l’ može?
Imala sam i prvi sastanak na projektu koji me raduje više od svega u poslednje vreme, to je ona situacija gde me nešto radi toliko da želim da se time bavim kad god ga se setim – prvi put kad smo ga dogovorili vratila sam se sa pića u petak u ponoć i sela da istražujem.
Nekad se pitam da li ću se ikada skrasiti. Znam da se ljudi to pitaju za emotivnu situaciju uglavnom ali, ne, tu znam da hoću ljubav i skrasiću se čim je bude, I have no concerns there. Ali, kako uvek nalazim način da u poslu i kreativnosti želim još, želim novo, želim izazov (ova reč me automatski odvede na neki uštogljeni razgovor za posao). Slobodno me utešite i kažite da je to uobičajeno, hajde.
Petak, 10. septembar 2021. godine
Petkom izlaze nova izdanja – singlovi, albumi, dakle petkom je na poslu žurka. Od ranog jutra preslušavaš, al’ pauziraš kad treba da finalizuješ pisanje PR-a. Koncentracija je jedna od mojih čudnijih strana.
Evo, ostaviću ovde nešto zabavno. The Metallica Blacklist, pa ste obezbeđeni skoro šest sati što se muzike tiče.
A kad je o mom petku reč, na sastanku juče su nam u omiljenoj čokolateriji (tu sam za sva savetovanja) rekli kako imaju vikend menu koji, između ostalog, uključuje crnu čokoladu sa šampanjcem i tartufima i sangriju sa domaćim sirupom od lavande. Eto, ne moram detaljnije da vam kažem šta sam radila ostatak popodneva i dobar deo večeri.
Subota, 11. septembar 2021. godine
U poslednje vreme subota nekako lepo izgleda i počinje malim ritualima koji se, nije iznenađenje kad sam ja u pitanju, sastoje iz dobre kafe i još boljih kroasana. Ujedno, takva jutra me podsećaju zašto želim da leto uvek traje i sva sreća da su kroasani toliko nestvarno dobri, da verujem da će me motivisati da i za par meseci moje subote počinju uz njih.
Danas sam po ko zna koji put naivno otišla u foto-radnju, da još jednom pitam kada stižu filmovi koje najviše volim. Prošle nedelje sam popravila i dedin aparat, čemu sam se radovala godinama unazad i evo, sad je nestašica s filmovima. Naravno. Ujedno, iskustvo kod famoznog čika Miše u kafani na Zelenom vencu i sve filmske scene kojima sam prisustvovala za tih nekih sat i po popravke čine da mi bude malo žao što ovaj dnevnik nisam pisala prošle nedelje.
Evo me sad u Pančevu, iako ne idem ujutru na Stari buvljak. Tu sam i razmišljam kako bi bilo vratiti se ovde trajno, samo kad bi moji roditelji znali da jedan sprat niže posmatraju kao komšijski, a ne sprat njihovog deteta kod koga bi uvek mogli da banu. Da ne pričam o količini inspiracije za potencijalni enterijer koju imam sačuvanu na Pinterestu.
Sve u svemu, eto, ulećem opet u tu neku melanholiju, danas sam saznala da su otvoreni bazeni završili sezonu, pa izgleda kao i da se mojim subotama na suncu bliži kraj. Zato, fotografija koju prilažem priča o našem letu na moru i to maminim starim aparatom, pa zbraja ono što volim i nisam spremna da ostavim u sezoni koja odlazi.
Autorka je oduvek rastrzana između svoje PR-ovske ličnosti i neke kreative, a vrlo davno je shvatila da što više čuje muziku, manje čuje svoje neobuzdane misli