Site icon Pančevo.city

Šest dana Slovačke i jedan dan Poljske

Nedelja, 15. jul 2018. godine

Posle rođendanske proslave i pakovanja koje je trajalo do dugo u noć jedva se budim u pola pet ujutro. Zajedno sa mamom i bratom krećem na put u Slovačku. Naravno, idemo ranom zorom nadajući se da ćemo izbeći gužvu na granici. Auto je prepun velikih pakovanja plazme, čokoladnih bananica, integralnih grisina i sličnih srpskih proizvoda koje naši prijatelji iz Slovačke naprosto obožavaju. Na svu sreću, granicu zaista prelazimo u relativno kratkom vremenskom roku, gledajući pak približno deset kilometara dugu kolonu na suprotnoj strani. Zadržavanja od pet, šest sati na ulasku u zemlju u najavi. U Bratislavu stižemo oko podneva. Kroz poluprazan grad, kakav je obično vikendom, protutnjali smo za tren auto-putem. Malčice odmaramo, pa krećemo na voz za Žilinu. Jedva čekam da vidim svoju drugaricu Sašu i njenu dvogodišnju istoimenu ćerkicu. I mama se raduje susretu i ćaskanjima sa Sašinom, uvek domaćinski nastrojenom mamom Evom.

Sedimo u vozu i uživamo u predivnim pejzažima koji nam se ređaju pred očima: od ravnica na jugozapadu, preko dolina i kotlina, sve do planinskih venaca na severozapadu. Predveče stižemo u Žilinu, gde samo brzinski presedamo u voz za susednu, tridesetak kilometara udaljenu Čadcu. Vozeći se u modernom, klimatizovanom brzom vozu, razmišljam koliko bi bilo dobro da imamo na isti način rešen prevoz na relaciji Pančevo-Beograd. Na stanici nas dočekuju naši domaćini sa kojima provodimo ostatak dana u baštici, na svežem planinskom vazduhu.

Ponedeljak, 16. jul 2018. godine

Početak nedelje u znaku izleta. Odmah izjutra krećemo na planinski vrh Živčakova, koji godišnje poseti nekoliko hiljada hodočasnika iz celog sveta. Šetamo planinskim stazama okruženim smrekama, zaustavljamo se pokraj izvora lekovite vode, posećujemo novosagrađenu crkvu čiji ulaz krase predivne statue Ćirila i Metodija. Penjemo se i na jedan od najviših crkvenih tornjeva u Evropi, sa kojeg se pruža veličanstven pogled na ceo region. Dišemo punim plućima – ako to mi Pančevci uopšte umemo.

Popodne odlazimo u Žilinu, grad fudbala i automobilskog giganta KIA. Šetnja glavnim trgom, na kojem dominiraju katedrale, fontane i sačuvana srednjovekovna zdanja, vraća me u davnu prošlost. Upravo zbog tih arhaičnih prizora smatram ga jednim od najlepših slovačkih gradova, naravno posle Košica u kojima sam pet godina studirala i za koje sam nekako posebno vezana. Baš u tim Košicama sam pre tačno deset godina upoznala i Sašu, danas jednu od svojih najboljih prijateljica, sa kojom su me spojile „muke geografske”. Iscrpljeni i prepuni utisaka vraćamo se u Čadcu. Mislima putujem u Pančevo, gde kumovi danas obeležavaju drugu godišnjicu braka. Neka im je sa srećom i neka traje mnogaja ljeta!

Utorak, 17. jul 2018. godine

Bratislava, lepotica na Dunavu. Doputovali smo rano ujutro, što poslom, što turistički. Posle obavljanja najbitnijih obaveza, prepodne posećujem svog bivšeg mentora u Institutu za slavistiku Slovačke akademije nauka. Nakon toga sledi susret sa mojim– od pre nekoliko nedelja bivšim – đacima. Uf, onaj osećaj kad sretneš svoje Pančevce negde u Evropi. Neprocenjivo. I oni odoše. Nikad više ljudi sa srpskog govornog područja u glavnom gradu Slovačke. Srpski jezik se čuje na ulicama, benzinskim pumpama, poštama, u prodavnicama, restoranima, bankama, pa i školama. Više nije neuobičajeno da se i u prolazu slučajno naiđe na poznanike iz Srbije.

Šetamo se po dunavskoj promenadi u neposrednoj blizini tržnog centra Eurovea i uživamo u sunčanom danu. Brat hvali kulturu stanovništva i primećuje da se ne oseća nervoza među ljudima. Odlazimo u Tesco, gde su u toku velike letnje rasprodaje. Nisu doduše kao one januarske, ali svakako vredi pogledati. Opet u kasnim večernjim satima krećemo u Čadcu. Na samom ulazu u grad, koji se nalazi u blizini tromeđe Slovačke, Češke i Poljske i predstavlja bitno saobraćajno čvorište, čak su i noću prisutne duge kolone, pa se naoružavamo strpljenjem.

Sreda, 18. jul 2018. godine

Kiša pada ceo dan. Svežina i zahlađenje mi baš prijaju. S obzirom na to da je nemoguće provesti dan u prirodi, odlučujemo se za dobri stari Tesco, kasnije i Lidl. Neizostavni deo svake moje kupovine u Slovačkoj – biranje čokolada i piva za rodbinu i prijatelje iz Srbije. Po prepunim rafovima tražim neku dobru slovačku rakiju za brata od tetke. „Drug u nevolji“, svakodnevno se brine o našim hiperaktivnim haskijima dok smo na putu. Svraćamo i do Pepca, prodavnice sa dečjom garderobom, gde uvek volim da kupim ponešto za dragu Helenu i Teodoru.

Uveče ženskaći ćaskaju uz čašu vina. Druženje se nastavlja uz film „Težina lanaca”. Teška tema za jedno predivno, opuštajuće veče. Saša i ja se prisećamo dugih diskusija u studentskom domu u Košicama o ratovima na prostorima bivše Jugoslavije. Već tada je bilo dogovoreno da će se ovaj film zajedno gledati. Trebalo nam je sedam godina da to i sprovedemo u delo. Gledam, pijuckam i razmišljam… Jugoslavija… Naša starija domaćica priseća se letovanja u nekadašnjoj „Juhoški”, kako su je Slovaci zvali. Već očekujem komentar da je to za njih bilo parče raja u koje su jedva nekako uspevali da odu jednom godišnje. Poznata, često slušana priča. Vremena se, eto, menjaju… Zamenjene su pozicije, teško se pak prihvataju činjenice.

Četvrtak, 19. jul 2018. godine

Vreme je i dalje sveže, kišovito. Na ovom području nije nimalo neuobičajeno da se i u letnjim mesecima prostorije greju. Radijatori su dakle topli. Dan je idealan za leškarenje i igranje sa malom Saškom, koja svojim govorom uveliko zabavlja sve prisutne. Priseća se igre sa našim kućnim ljubimcima, sibirskim vevericama, koje je upoznala tokom svoje nedavne posete Srbiji. Sa svojom teta Marinom isprobava nedavno kupljenu haljinicu – poklon za njen drugi rođendan.

Popodne krećemo u obilazak centra. Prisećam se svojih prethodnih dolazaka u ovaj grad. Ne primećujem bitne razlike, sve je standardno čisto i uređeno. Izgrađen je novi tunel, a konstantno se radi i na izgradnji novih nadvožnjaka i delova auto-puta. Svraćamo u „Boston”, kafić koji je po dolasku iz Amerike otvorio Sašin brat. Uživamo u kafi i toploj čokoladi, specijalitetima kuće. Obilazak grada završavamo u Kauflandu i kupujemo potrebne namirnice.

Petak, 20. jul 2018. godine

Ujutro se posvećujem korekturi jedne studije. Oko podneva krećemo na izlet. Pridružuju nam se i drugaricine komšinice. Posećujemo skanzen Vihilovka, muzej slovačkog sela u prirodi. Razgledamo sačuvane drvene kućice u kojima su nekada živeli i radili stanovnici ovog regiona. Uživamo šetajući po selu koje je smešteno u planini i okruženo brojnim šumama i brzacima. O religioznosti slovačkog naroda svedoči činjenica da je i selo od svega nekoliko kućica imalo svoju crkvu. Najuzbudljiviji deo dana predstavlja vožnja planinskom železnicom koja se nekada koristila za transport drva. Tek sada postajemo zaista svesni teškog života i napornog rada nekadašnjeg slovačkog seljaka u ovakvom planinskom terenu. Upravo zbog otežanih egzistencijalnih uslova Slovaci su se u prošlosti odlučivali na preseljenje i u plodnu vojvođansku ravnicu, dok se danas migracije odvijaju u suprotnom pravcu. Nakon slikanja isprobavamo slovačke specijalitete – tzv. bryndzové halušky (knedlice od krompira sa mekim ovčjim sirom) i pohovani ovčji sir. Tu je i neizostavna Kofola, čehoslovačka Coca-Cola.

Uveče sedimo na terasi i ćaskamo sa domaćinima. Mala Saška primećuje zvezde na nebu i sama konstatuje da sutra neće biti kiše. Tome smo se svi obradovali jer je već sve isplanirano za odlazak na jednodnevni izlet u Poljsku. Ležemo malčice ranije jer nas sutra čeka duži put.

Subota, 21. jul 2018. godine

Rano ujutru nas Saša vodi u Poljsku. Najpre se zaustavljamo u nedalekom Osvjenćimu. Posećujemo koncentracioni logor Aušvic – pod ovim nemačkim nazivom je poznatiji i sam grad. Vodič nas detaljno upoznaje sa istorijom logora i masovnim stradanjem prvenstveno jevrejskog naroda. Pred očima nam se ređaju stravični prizori ostataka nesrećnih ljudi i dece. Muzej napuštamo tužnih lica i polako krećemo ka Krakovu. Postajemo svesni činjenice da su ljudi nekada bezuspešno pokušavali da pobegnu iz logora, a danas u redovima čekaju da kao turisti uđu u njegove zgrade. Poljaci imaju zaista dobre auto-puteve, stoga brzo stižemo u prelep grad na Vltavi. Izuzetno se radujem susretu sa drugaricom Majom iz Srbije koja tu trenutno stažira. Iako se nismo videle godinama, nemamo takav osećaj. Zajedno obilazimo kraljevski zamak Wawel, glavni trg, kao i Baziliku Svete Marije. Zaključujemo da je Krakov grad u koji bi trebalo ponovo doći.

U Čadcu stižemo oko ponoći. Pozdravljamo se sa svojim domaćinima, koje uskoro očekujemo u gostima u Pančevu, i polako počinjemo da se pakujemo. Za par sati nam kreće voz u Bratislavu. Čeka nas dug dan – putovanje u našu Srbiju. Nadamo se da ćemo imati sreće na Horgošu. Nigde ne žurimo – mada bi već trebalo privesti kraju pisanje ovog dnevnika. Najlepše zahvaljujem, bilo mi je zadovoljstvo!

Autorka je doktor slovakistike, magistar geografije i sudski prevodilac za slovački i srpski jezik. Veliki je zaljubljenik u slovenske jezike i kulture. Skoro podjednako nastoji da u sebi neguje lingvistički i geografski duh, stoga posebno rado putuje po Slovačkoj, za koju je vezuju ne samo koreni, već i dragocena prijateljstva.

Exit mobile version