Nedelja, 19. maj 2019. godine
Opet pada kiša. Svaki dan pada kiša i to nije ništa novo. Čini mi se da gore proleće nikada nismo imali, možda jedina godina koja može da parira ovoj je bila 2014. i svi se dobro sećamo kako se to proleće završilo. Moje proleće gospodnje 2019. godine kao da još uvek nije došlo. Uglavnom ga posmatram sa terase jer sam silom neprilika dobila ovčje boginje sa 32 godine, te sam bila prinuđena da budem u izolaciji, odgledam po drugi put „Variolu Veru” Gorana Markovića i onda naravno još nekoliko dokumentaraca o eboli i saznam sasvim slučajno da je u Africi trenutno još jedna epidemija u toku, ali toga naravno skoro da nema u našim medijima, jer koga još briga šta se dešava van belog sveta. U toku tog perioda sam sasvim slučajno na Google Earth aplikaciji videla da je novi zatvor u Pančevu sagrađen u obliku izometrijske kocke i pitam se šta će da se desi sa starom zgradom zatvora u Njegoševoj. Kada se moja izolacija završila počele su da padaju kiše.
Čini mi se da je količina kiše koja je večeras pala na Pančevo jednaka količini kiše koja se sručila za čitavih pet meseci velikog potopa. Razlika između mene i Noja je u tome što ja neću živeti 950 godina te mi jedno proleće manje u životu nije potrebno, ali bi bilo super imati barku sa odabranim pojedincima. Bilo bi interesantno formirati nekakav savet koji bi većao koga iz Srbije i zašto treba poslati na barku. Mojoj zemlji je potreban restart.
Ponedeljak, 20. maj 2019. godine
Naravno, ponovo pada kiša te sam danas rešila da ne idem u atelje koji sam pre par meseci iznajmila sa Borisom kako bih završila seriju slika pod nazivom „Kuća sa belim krovom”. Kada sam prošle godine započela tu seriju još uvek sam bila ušuškana u blagodetima klase Fakulteta likovnih umetnosti u okviru koje sam imala i više nego dovoljno prostora za rad, a kroz prozor klase sam svaki dan gledala direktno u monumentalni bronzani odlivak Mikelađelovog Mojsija. Zaista je na neki način bila privilegija studirati. (Ovde sam želela da napišem studirati na Fakultetu likovnih umetnosti, ali sam onda shvatila da je zapravo privilegija studirati u društvenoj situaciji u kakvoj mi živimo, gde se većina porodica debelo žrtvuje kako bi finansirala akademski put svoje dece – dozvoljeni minusi, krediti, pozajmice i letovanja koja su poslednji put sebi priuštili pre bombardovanja 1999). Pošto sam u avgustu prošle godine završila master sada više nema ni klase, ni Mikelanđela, ali imam atelje sa pogledom na večito spuštene šalone advokatske kancelarije i nekoliko puta do sada sam se zapitala da li bi možda bilo pametnije da sam poslušala roditelje i upisala prava. Ono što me raduje jeste to što na njihovim vratima stoji katanac, a na prozorima su spušteni šaloni, a na mom ateljeu toga nema. Svako može da gleda unutra, a vrata se zaključavaju klasično, jedan obrt ključa. Nismo paranoični ni Boris ni ja, ali da se razumemo i profesija nam nije ni upola naporna i odgovorna što me je podsetilo na uzdah mog prijatelja Stajka pre nego što je izgovorio: „E, vi, blagosloveni umetnici!” Ne mogu da se žalim, zaista mi je profesija prelepa, ali daleko od toga da nije odgovorna.
Pošto sam već ostala kod kuće rešila sam da napravim skicu za novi rad. Sreća je u tome što skice za svoje radove pravim digitalno te makar taj deo posla ne zavisi od prostora i mogu da ga izvedem uvek i svuda. U toku studiranja sam morala da počnem, zapravo više sam pokušavala da radim preko interneta i nekoliko puta sam čak uspela i da zaradim, dok sam se u mnogo slučajeva nedeljama maltretirala sa jako finim Amerikacima i Kanađanima za ne baš tako fine pare, ali sam makar naučila nekoliko programa za digitalnu grafiku koji su postali neizostavni deo mog rada i uz pomoć kojih nikada ne bih uspela da napravim rad koji danas pravim. Od posla preko neta sam praktično odustala.
Nakon nekoliko sati rada i recikliranja piksela sa postera Mirovni korpusi američkog slikara Pitera Maksa, Buki je stigao sa posla, a ja sam otišla na infostud da pogledam šta se nudi od poslova u Beogradu. Nedostaje mi Beograd ovih dana puno.
Utorak, 21. maj 2019. godine
Mima prestaje da puši i priča o tome kako ima problema sa koncentracijom, a ja razmišljam o tome kako mi fali fokus ovih dana i kako je krajnje vreme da i ja batalim duvan. Nadam se da će neki tinejdžer koji ovo čita da shvati pre nego što se navuče, da nije kul pušiti, da je era Holivuda koja je najzaslužnija za popularizaciju duvana odavno završena i da jedini ljudi koji uživaju u duvanu jesu duvanske industrije i državni budžeti koji se pune preko tuđe nesreće, a i da se ne lažemo – pušači smrde. OK, možda niko nikada nije umro od smrada, ali od posledica pušenja svaki dan umre onoliko ljudi koliko jedan prosečan čovek ne može da upozna za svojih nekoliko vezanih života. Na žalost, mi imamo samo jedan život.
Sreda, 22. maj 2019. godine
Allow application to access your life.
Danas mi je Buki ispričao da je Trampova administaracija zabranila američkim kompanijama da posluju sa kineskom kompanijom Huawei. Tačnije, korisnici Huawei pametnih telefona neće moći da koriste Gugl aplikacije i sada se postavlja pitanje kako neko pravi telefon na kome neće biti Gugla i kako se kompanija izvuče iz tog scenarija. Iskreno, ja bih najviše volela da se monopol pod nazivom Gugl uzdrma i da se uspostavi konkurencija na tom polju. Užasno me nervira kada uđem u Google Maps aplikaciju i vidim ukoliko sam zaboravila da isključim net ili lokaciju da je svaka adresa na kojoj sam boravila ubeležena i to ne samo adresa, već program prati da li sam do te adrese išla peške, biciklom, kolima ili autobusom, pa čak zna i koliko mi je vremena bilo potrebno od jedne lokacije do druge, kao i kolika mi je bila prosečna brzina kretanja, o skladištenju fotografija snimljenih na lokacijama neću ni da pričam. Pretpostavljam da su podaci trenutno vredniji od zlata. Koliko sam ja razumela, jedan od problema zbog kojih je američka administacija postupila tako jeste navodna špijunaža, mada je verovatno mnogo veći problem u tome što Huawei razvija 5G tehnologiju mnogo brže nego bilo koja druga kompanija na svetu, a nije nažalost američka kompanija. Fascinantno je to što Amerika ikoga napada pod izgovorom špijunaže kada znamo da njihove kompanije konstantno prate živote svih ljudi ovog sveta, makar onaj deo koji koristi pametne telefone i kompjutere. Sve je OK, svi smo pristali na to, zašto telefon ne bi znao da sam prošlu noć spavala 6 sati i 15 minuta?
Detaljnije o celoj situaciji sa Huawei vs. Amerika situacijom na sledećim linkovima:
Četvrtak, 23. maj 2019. godine
Iako nikada ne slušam muziku dok radim, ponekad sebe počastim ponekim podkastom ili predavanjima. Danas sam napravila još jednu novu skicu i sasvim slučajno pustila intervju sa Marinom Abramović. Iako mišljenja ljudi o njoj i njenom radu idu od jedne do druge krajnosti ono što svi moramo da priznamo jeste da je ona najpoznatija srpska umetnica svih vremena. Iako ćete često čuti kako performans nije umetnost, do toga da se tu radi o nekakvim ličnim patologijama umetnika, što u nekim slučajevim i jeste tačno (a naravno i o satanističkim tendencijama, mada ne bih sada da se upuštam u banalizacije i senzacije), Marina Abramović je neko ko se problematikama bavi, ali zaista bavi na najsiroviji mogući način, bez šminke i posrednika, bez eufemizama. Naravno, kada neko ima karijeru dugu pedeset godina za to vreme se dese i usponi i padovi, ali „Balkanski barok” ili „Rhythm O”, kao i veliki broj performansa koje je izvela sa Ulajom su čisto zlato. Za takav život je potrebno puno hrabrosti. Ja nisam umetnik performansa, ali se trudim da budem najbolja verzija umetnika koja ja mogu da budem. Takođe se trudim da nešto prvo upoznam pre nego što komentarišem, mada se i meni dešavalo da „trčim pred rudu”.
„Afghan by blood, redneck by the grace of God”.
Još jedno interesantno ime savremene konceptualne umetničke scene koje sam danas otkrila je Aman Mohadidi, umetnik koji se na vrlo duhovit način bavi problematikom sebe kao Avganistanca sa američkim pasošem. Hvala Guglu i youtube.com na sugestijama. Pitam se kako je ljudima koji žive u Kini i koji preko VPN-a moraju da koriste američke sajtove, ako se ne varam tamo je i Vikipedija cenzurisana.
U međuvremenu se radujem otvaranju retrospektivne izložbe Marine Abramović „Čistač”, kojje je zakazano za 21. septembar ove godine u Muzeju savremene umetnosti i nerviram se što sam propustila još jedno Bijenale u Veneciji.
Petak, 24. maj 2019. godine
Večeras je nekoliko koleginica sa fakulteta imalo izložbu u Salonu savremene umetnosti u Beogradu i ja nažalost nisam otišla, ali kako se izložba zove „Ženske priče” razmišljala sam kako ja vidim sebe kao umetnicu koja živi i stvara na Balkanu.
Osim jednom mesečno kada sam primorana da posmatram biološku kategoriju roda, sebe doživljavam skoro isključivo kao političku i mislim da je odabir moje profesije na neki način bio politički čin dokazivanja i ostvarivanja određene pozicije sa koje je manipulacija životom donekle podnošljivija. Ja sada nisam samo žena, već sam na neki način zaštićena diplomom i hteli mi to da priznamo ili ne zaista jeste tako. Dakle, ja sam školovana žena koja živi i stvara u Evropi, na Balkanu, tačnije u Srbiji. Ova izjava i jeste i nije tačna što ću pokušati da objasnim sledećim primerima.
Pre određenog vremena učestvovala sam u za mene vrlo bitnoj grupnoj izložbi i tek kada sam videla najavu shvatila sam da sam ja jedina predstavnica ženskog roda koja se našla u selekciji. Kako umetnost nije podložna merenjima ne znam da li je slučajno odabir te godine prevagnuo na muške umetnike ili je to praksa koja se inače praktikuje iz godinu u godinu, što svakako jeste tema za istraživanje. Ja se takvim istraživanjem neću baviti jer mislim da profesija nikada i nikako ne sme biti dovedena u vezu sa rodom niti da kvalitet treba da ispašta zbog ostvarivanja zacrtanih normi. Da li je u ovom slučaju bio presudan kvalitet to ne mogu da komentarišem jer kao što sam već rekla umetnost nije egzaktna stvar te nije podložna merenjima.
Ukoliko i jesam imala problema u svom radu oni su se više ticali sadržine koja nije bila politički pogodna nego to što je tu sadržinu stvorila žena. Cenzurisana sam dva puta do sada, drugi put od strane neobrazovanih čelnika političkih struktura koji su postavljeni na mesta kulturnih institucija, iako njihovo viđenje kulture i umetnosti može da posluži kao detaljna studija na temu fenomenologije kiča i šunda. Nekoliko puta do sada sam upozorena da mi radovi neće biti izlagani ukoliko se bave političkim sadržajem. Dakle, nije rod kao konstrukt problem, već politička „korektnost”. Ovde se vraćamo na tvrdnju da je naš rad zaštićen diplomama. Nije u Srbiji problem biti umetnica, problem je biti kritičko biće.
Na kraju možemo da se vratimo na biološku odrednicu pola. Da, ja jesam žensko, nadam se da ću imati porodicu. Dakle, ja sam umetnica koja će verovatno provesti dobar deo života trudeći se da finansira svoju profesiju dodatnim angažmanima jer u dragoj nam zemlji Srbiji kao slobodan umetnik možeš da očekuješ da počneš da živiš tek nakon dobrih dvadeset godina kontinuiranog umetničkog angažmana (za koji od ULUS-a dobiješ zdravstveno i potencijalnu nacionalnu penziju o čijem se ukidanju raspravlja proteklih nekoliko godina, a do tada naravno minimalac, kao da se nisi školovao, kao da nisi radio, ali ovo sada nije tema), osim ako se ne priključiš instituciji te olakšaš sebi život, donekle. E sad, ti imaš posao, imaš poziv, projekte, planove, ali želiš da budeš i majka i tamo negde sa 45 godina možda i to stigne na red, možda jer tvoja profesija ne postoji na tržištu rada kao takva, pa onda to jednostavno ne može da ti bude posao. Ko te jebe, što se nisi snašla. Uvek možeš da biraš. Uvek možeš da odustaneš. Često se pitaš – šta mi je sve ovo bilo potrebno u životu, ali na kraju shvatiš da ne postoje ti spoljašnji faktori ti sebi nikada ne bi postavljala to pitanje. Jednostavno bi bila umetnik, jednostavno bi bila majka, jednostavno bi bila žena, jednostavno bi bila čovek. Zapravo shvatiš da ništa u Srbiji, na Balkanu, u Evropi nije jednostavno.
Subota, 25. maj 2019. godine
Današnji dan je prošao mirno. Zapravo, subota je jedan od dva dana u nedelji kada je OK to što ujutru nismo namestili krevet i kada nemam grižu savesti što smo se pola dana izležavali i gledali u telefon.
Ne znam kako do danas nisam primetila, ali dva golubija jajeta se nalaze na istočnoj terasi koja gleda na Rumuniju sa koje je moguće dvogledom prebrojati sve vetrenjače koje su u poslednjih godinu dana izgrađene u Vojvodini, naravno ukoliko vidljivost i zagađenje u Pančevu to dopuste. Rekli su mi da bi trebalo da srušim to gnezdo pošto su golubovi leteći pacovi, ali ja nemam srca to da uradim. Od kako sam se odselila od roditelja nemam ljubimca tako da se na neki način radujem, dok me Buki zeza i priča kako ćemo sutra za doručak da napravimo super kajganu.
Kada se završio veliki potop Noje je pustio goluba da vidi u kakvom je stanju voda, i kada se golub napokon vratio doneo je maslinovu grančicu. Ne znam da li ste ikada videli, ali golubije gnezdo izgleda vrlo nespretno, ni nalik onome kakvo prave rode, tako da imate gomilu grančica svuda po terasi. Mi naše gnezdo mira imamo, ali takođe imamo i vremensku prognozu. Međutim, danas ipak nije padala kiša.
Autorka je rođena u Pančevu 1986. godine. Završila je master studije slikarstva na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Bavi se slikarstvom i digitalnom grafikom i duboko veruje da obrazovanje treba da bude dostupno svima, a da cena hrane treba da bude upola manja nego što trenutno jeste, takođe obožava kompjutere i internet, a radi isljučivo u tišini.