Nedelja, 20. februar 2022. godine – Nedelja kao prvi dan u nedelji
Zvuči baš kako treba.
Pokušao sam da započnem radnu nedelju upravo u nedelju ujutro i uopšte nije tako loše. Time sam učinio da mi nedelja ne bude dan pun nervoze u iščekivanju ponedeljka i priprema za posao.
Ustao sam rano, da iskoristim jutro dok ukućani još spavaju i pregledam vesti i predstojeće događaje vezane prvenstveno za sport. Ne, politika me ne zanima više i ne želim da trošim vreme na nju ali vrlo dobro znam za koga ću glasati.
Mnoge bitke će se voditi danas, čak i večiti derbi u košarkaškom Kupu Radivoja Koraća. Ali kao kruna dana će biti zatvaranje Zimskih olimpijskih igara u Pekingu koje je zakazano za 13 časova.
Kod mene u porodici je nedeljni ručak uvek u 12h, tačno u podne. Tako sam i ja naučio od mojih roditelja. Tako je i moja majka, u detinjstvu, kao unuka sveštenika, kada zazvone zvona crkve tačno u podne morala da bude za kuhinjskim stolom.
A da su običaji tu da se krše, govori i to da smo danas napravili izuzetak i organizovali zajednički ručak sa kumovima Damirom i Azrom i njihovim kumovima Vlastom i Milenom u restoranu u 13 časova, a ne u 12 časova, tako da ću zatvaranje igara morati da pogledam u snimku tj. vraćanjem u nazad što je još jedna olakšica modernog društva i digitalne televizije.
Uz čašicu rakije i za neke čašu belog vina, saznajem od mog kuma Damira da je konačno izašla iz štampe knjiga o njegovom ocu, o poslednjem generalu JNA (Enes Taso) kojoj se radujem a koju sam imao prilike da samo na kratko doživim i osetim u fazi nastajanja i pisanja. Iskreno, nisam ljubitelj pisane reči, ne drži me slovo na papiru i nekako sam lenj za čitanje ali ovo je knjiga koju ću morati da pročitam. Pravimo planove i za zajedničko skijanje, ako obaveze dozvole.
Konačno gledam snimak zatvaranja Igara, koji me je oduševio svojom lepotom kako i treba jedan takav događaj da izgleda. Ipak ostaje ona „mrlja”, ona praznina na tribinama i odsustvo velikog broja ljudi koji Olimpijske igre čine igrama svih ljudi, u najmnogoljudnijoj zemlji sveta manjak ljudi mi se čini kao greška, kao da su se svi negde sakrili. I nikome se lica i osmesi više ne vide, samo mahanje rukom i koraci koji podsećaju na radost, ali bez osmeha i suza radosnica to nije prava pobeda koju svi želimo i kako je svi doživljavamo. Do narednih Igara srećno i da se sledeći put svi jasno vidimo i razmenjujemo poglede i osmehe.
Ponedeljak, 21. februar 2022. godine – Ovaj ponedeljak i nije tako loš
Kakvu sam šahovsku rokadu napravio sa nedeljom i ponedeljkom i mogu vam reći da mi je super. Osećam se drugačije na poslu, kao da sam u nedelju obavio sve one važne pozive i uposlio sve ljude, odgovorio na mail-ove i sada mogu na miru da radim i bavim se projektovanjem aluminijumskih konstrukcija kao jedan kreativan, zanimljiv i vrlo odgovoran posao. Ovaj posao nije usko vezan za određenu struku i obrazovanje, mogu ga savladati i baviti se njime sve inženjerske struke od više škole do fakulteta. Deficitarna je struka, pa je savet mladim naraštajima da se raspitaju i na vreme opredele možda baš za ovu struku, neće pogrešiti. Ako pak ne volite da radite, da budete nosilac posla i ne znate šta reč odgovornost znači, onda vam je možda ona reč „politika” bliža, pa se bavite njom… Eto, rekao sam.
Ćerku sam posle podne odveo na redovan čas modernog plesa, mešavina baleta, plesa i gimnastike. Kakve samo vratolomije i koreografije izvodi na treningu i kod kuće, ja bih se odavno u gipsano korito izlio. Ali njoj to ne predstavlja problem, vrlo je uspešna u tome, obožava treninge i često kod kuće nastavlja sa vežbom. Bog joj je podario razgibanost i sklonost ka tome, neka to iskoristi u potpunosti.
Ovo veče je bilo rezervisano za trenutne sportske događaje i one od prethodne noći, vraćanjem snimka unazad.
Obradovao me je povratak Đokovića na teren. Mene, kao bivšeg tenisera, njegova igra drži pred TV-om i prosto uživam da ga gledam. Tužno je to što je „politika” ušetala u sport do te mere da se nekome zabrani igranje na turniru zbog nevakcinacije i zbog potencijalno lošeg uticaja na populaciju da se ne vakciniše. Nonsence.
E sad, ja sam vakcinisan sa 3 (tri) doze i tu završavam priču i/ili stav o vakcinaciji.
Moja je odluka bila da se vakcinišem, niko me nije naterao.
Podržavam slobodu izbora, kretanja, mišljenja.
Odgledao sam NBA All Star meč u snimku, video kako neki tamo košarkaši daju nestvarne koševe sa nestvarnih udaljenosti i to rade konstantno, to više nije sreća, to su sati i sati treninga, apsolutna posvećenost sportu kojim se bave. A i odgovornost prema timu, treneru i navijačima. Čist profesionalizam. Da, plaćeni su za to. Slatki snovi.
Utorak, 22. februar 2022. godine – Vidi datuma
Lepo mi je žena juče rekla da se ne opuštam i da je danas poseban dan, brojke sve govore. Očekivao sam mirno pre podne na poslu kad, cvrc, počelo je odmah sa nekim problemima i haosom. To me je izgleda preskočilo u ponedeljak, čisto da se sve vrati na svoje mesto. Gomila poziva, mail-ova, izveštaja na koje treba odgovoriti i samo dolaze i dolaze. Sve je to za ljude, naučiš da se nosiš sa tim stvarima i da ih, jednu po jednu, završiš. Na kraju radnog dana sam srećan što mogu i dalje da se nosim sa svim izazovima i što je najvažnije, volim da radim posao za koji sam se opredelio i za koji sam plaćen.
Predveče sam otvorio društvene mreže i nailazim na video kao sećanje na dešavanja od pre tačno godinu dana kada se Novi Sad oprostio od svog sugrađanina Đorđa Balaševića, tužnim ali predivnim performansom na zidu Petrovaradinske tvrđave i na obali Dunava ispod Varadinske duge. Dirnulo me je i rastužilo kao da se to sada dešava, toliko je vremena prošlo a emocije su i dalje snažne i ne slabe ni za čas.
Pred spavanje, na platformi za gledanje digitalne televizije, u video klubu nalazim interesantan film (Inheritance/Nasledstvo) čija radnja prikazuje bogato nasledstvo ali nasledstvo koje nosi tajnu i preti da uništi sve oko sebe. Vredi pogledati.
Sreda, 23. februar 2022. godine – Svi u sred(in)u, svi u centar
Jutro je počelo užurbano, spremanje svih ukućana za današnje obaveze, vrtić, škola i odlazak na posao. Dok se vozim kroz grad primećujem veliki broj vozila na ulicama, svi se negde guraju, parkiraju, žure. Potpuni haos a tek je 8h. Nastavljam vožnju ka izlazu iz grada starim putem ka Beogradu a meni u susret, ka Pančevu, ide neprekidna kolona vozila. I to već duže vreme primećujem. Kuda idu svi ti ljudi, pa nije valjda Pančevo postalo poslovni centar ka kome gravitiraju ljudi, pored onolikog Beograda. Čujem razne informacije o tome da se 15.000 ljudi doselilo u Pančevo u prethodnih nekoliko godina, jesmo li već postali grad ili velegrad, pošto smo do sada varoš bili?
Posao mi počinje odgovorima na pitanja iz prethodnog dana, neka su na mestu, a neka i ne. Kao i svuda, na svakom mestu, pa i na poslu imate kontakt sa nesposobnjakovićima. To su ljudi koji su se nekada davno bavili nekom strukom, posao su obavljali traljavo, pravili su strašne greške koje više nisu mogli da poprave, pa se to pročulo, pa su ostali bez posla, pa su tražili drugi posao ali ih niko nije hteo. Pa još kad takvi daju sebi za pravo da glume neki organ (ne taj organ), u ovom slučaju Nadzorni, onda dolazite u situaciju da vam neko traći dragoceno vreme koje biste sigurno bolje iskoristili a ne da se natežete s njim. I tako sam protraćio celo pre podne odgovarajući na pitanja i instrukcije. Nakon povratka s posla nema odmora, jedno dete vozi na rođendan, drugo na trening, pa ih vraćaj nazad. Veče mi je rezervisano za posetu roditeljima, sa kojima se ređe viđam zbog situacije sa kovidom, ali se čujemo telefonom svaki dan. Kod njih ništa novo, sve po starom, dobro su, zdravi su i uživaju u staračkom životu. Jedva čekaju da se vreme prolepša pa da provedu što više vremena napolju, na otvorenom. Uskoro, moji dragi roditelji.
Četvrtak, 24. februar 2022. godine – Nekome dan „D” a nekome poslednji dan na poslu
Dan je nekako počeo u iščekivanju onoga što se kuvalo već neko vreme. Varnice između Ukrajine i Rusije su se pretvorile u nešto što niko nije želeo da se desi, osim možda same Rusije, a to je oružani sukob i napad na Ukrajinu. Ponovo rat, ponovo stradanja civila, zar nije ovo čovečanstvo prevazišlo ovakve stvari… Izgleda mi da nije.
Ipak su stihovi pesme Đ. Balaševića i dalje nepogrešivi i govore upravo o ovome da „Veliki nude zablude, plaše nas raznim čudima i svakoj majci naude – da rata ne bude”.
Radni dan mi je počeo šokantnim mail-om, gde sam u dopisu dobio informaciju da je naš poslovni partner i direktor prestižne firme za prodaju aluminijumskih profila dobio otkaz nakon 20 godina uspešnog vođenja firme u Srbiji. Razlog za to je bio taj što su vlasnici/direktori iz Nemačke zahtevali od njega da smanji troškove poslovanja za 50 odsto, što direktno znači da treba prepoloviti broj zaposlenih i napraviti korenite promene u kontroli troškova. Nakon njegovog obrazloženja da će u ovoj godini biti mnogo bolje, da su već ugovoreni mnogi veliki poslovi i da će realizacija biti možda i rekordna, kao i to da su mu potrebni svi ljudi koji rade s njim i da ne želi nikog da otpusti, dobio je odgovor koji niko nije očekivao a koji je glasio da u tom slučaju on mora da dobije otkaz i da napusti radno mesto direktora. To je i učinio, bez dvoumljenja. Kakav car, kakva veličina, kakav profesionalac. Retki su ljudi koji bi ovako nešto učinili a da i ne trepnu. Stao je ispred zaposlenih i odbranio ih od pritiska, bar za sada. On je moj junak ove nedelje, u celom ovom ludilu.
Petak, 25. februar 2022. godine – Danas nam (ni)je divan dan
Koliko sam samo bio potresen jučerašnjim događajima govori i to da sam tek danas čestitao rođendan mom drugu Tiki koji je rođendan slavio juče. Emile, bruko. Opet sam zaboravio na rođendan. Inače, Tikin rođendan je specifičan po tome što me nikada nije pozivao na svoj rođendan onako direktno, već me je stalno zvao u fazonu: „Ej, ajde svrati do mene da mi pomogneš nešto…” i tako sam ja jednom prilikom otišao kod njega u trenerci i pocepanim čarapama. Kad sam ušao u stan, već je bilo kasno, puna kuća gostiju, svi doterani, kako i treba, samo ja odrpanac. Samo sam se nasmejao, šta sam drugo i mogao. To mu nikada neću zaboraviti ali sam ponovo zaboravio na to. Jedino što sada nisam otišao kod njega na vrata, to ću učiniti sutra, za vikend.
Subota, 26. februar 2022. godine – Šlag za kraj
Jutros sam krenuo na put u 4:30h, treba da obiđem dva gradilišta i to sve u jednom danu.
Ništa strašno, samo što je prvo gradilište na Zlatiboru a drugo na planini Rtanj.
Sve ukupno me čeka oko 775km i oko 10 sati vožnje. Još kad na to dodam zadržavanje na gradilištu radi uzimanja mera i pečenjaru u Mrčajevcima ne piše mi se dobro 😊. A treba stići kući i otići uveče na čuveni rođendan kod Tike. Biće katastrofa. Ko izdrži, pričaće. I eto tako, dođosmo do kraja ove sada već uveliko ispričane priče. Stigao sam!
Autor ima 44 godine, diplomirani je inženjer arhitekture, Univerzitet u Beogradu. Praunuk sveštenika, unuk učitelja, sin doktorke i službenika, brat učiteljice, muž nastavnice pedagoga, otac dvoje dece, kum doktora stomatologije i profesora muzike. Pančevac po rođenju i po „vazduhu” koji diše 😊. Poreklom jedinstven: „Polu Rumun, polu Mađar, besni ker” Đ. Balašević