Subota, 29. septembar 2018. godina – Johnny Cash „Heart of Gold”
Razmišljam odakle početi. Naravno da sam se danas setio da je trebalo da vodim dnevnik poslednjih nedelju dana. Bolje mi je onda da krenem unazad. Kao u filmu „Memento”, s tim što moj početak neće imati neki veliki obrt. Žiks može i da premontira tekst posle, pa da ga pusti hronološki. Najbitnije mi je da Žiks ne sazna da sam se danas setio, danas kada mi je dan prepun obaveza i kad realno nema šanse da stignem da napišem tekst… Mada, valjda mi je ostalo nešto kredita od pre petnaestak godina kada sam pisao filmske kritike za „Pančevac”. Uvek sam bio na vreme, a pored toga sam izazivao i reakcije čitalaca. Sećam se bunili su se što sam otkrio prikrivanu istinu o filmu „Gospodar prstenova – Povratak kralja” – film je katastrofalno loš! Eto, morao sam opet to da kažem.
A danas sam gledao jako lep domaći film – „Zlogonje”, reditelja Raška Miljkovića i producentkinje Jovane Karaulić. Dečji, pomalo superherojski film, veoma vešto napravljen sa dvoje prešarmantnih klinaca u glavnim ulogama. Topla preporuka. Obavezno pogledajte, vi koji čitate ovaj tekst. Takođe sam imao zasedanje žirija danas, doneli smo jednoglasno odluke, koje će sutra biti dodeljene u Mladenovcu na zatvaranju „Valter Festa”. Hteo sam da odem na Belu stenu, dok je još lepo vreme… sada je najlepše… nema ljudi a sunce greje… A najbliže što sam stigao Beloj steni je da sam došao u Pančevo, proveo popodne u staroj sobi, i pisao zapisnik Katedre. A onda sastanak žirija, pa kaže Dušan, „ma piši taj dnevnik u toku noći, večeras je žurka u Kinoteci”. I tako posle sastanka sa studentima oko master filma koji snimaju, uputih se ja lepo u Kinoteku… Bila je projekcija restaurirane verzije „Nacionalne klase”, ali ja sam bio jedan od onih (mnogobrojnih) koji su samo na žurku došli.
Eto… A znao sam da ću onda da dočekam zoru gledajući zgradu Ušća i Brankov most kroz prozor stana, dok pišem ovaj početak iliti kraj…
Petak, 28. septembar 2018. godine – Velvet Underground „Pale Blue Eyes”
Petak se završio u Mladenovcu. Ni ne sećam se gde je počeo. Vidim ovo pisanje unazad će lagano da pređe u fikciju kako se bude odmicalo… Petak se završio na „Valter Festu”, festival posvećenom Bati Živojinoviću, koji se po prvi put održava u Mladenovcu. Velika mi je čast što sam u žiriju prvog izdanja ovog festivala, a sa mnom u žiriju su i Ana Sofrenović i moj dragi prijatelj Dušan Milić. Selektor festivala je takođe moj veliki i dragi prijatelj Dragan Jeličić. Idemo zajedno tamo i super se provodimo. Festival otvara supruga pokojnog Bate, vidno uzbuđena. Bila je prepuna sala, lepo organizovano, crveni tepih i sve… Sviđa mi se ovaj novi festival.
Lomim se da li da gledam film na otvaranju ili da idem na žurku otvaranja koja je u isto vreme… Ali nešto me lomi prehlada, boli me grlo dok pričam, znam da neću stići dalje od tri fore da bacim, pre nego što se zakašljem. Ostajem da gledam film – „Južni vetar”! Vau! Kakav film! Odavno nisam gledao ovako dobar domaći film, odlično upakovan po svim parametrima. Fenomenalni glumci u odlično napisanim ulogama – Žika Todorović ponovo ima lik koji nećete zaboraviti. Miloš Biković i Mićko Radonjić su opaki u glavnim ulogama, a Bjela i Glogovac briljiraju u epizodama. Akcione sekvence, pucnjava, jurnjave kolima… Moj tip filma! Svaka čast Milošu Avramoviću… Dugo smo čekali ovaj film, ali vredelo je.
Šta sam beše još radio tog dana… A da, pre toga sam svratio do studija gde se snimaju „Sinđelići” da se nađem sa vlasnikom produkcije, da pričamo o nekim budućim projektima. Imamo par genijalnih ideja. Nadam se da ćete ih gledati na malim ekranima uskoro. Usput sam video Voju, Borisa, Radaka… Jedva čekam da krenu i moje scene sa snimanjem, nedostajala mi je ekipa.
Dan je počeo u Kinoteci gde je čuveni ruski sineasta Karen Šahnazarov imao masterklas. Mojim studentima je to bilo obavezno predavanje. Svi su došli i bili su aktivni u postavljanju pitanja. (Možda zato što im je i to bilo obavezno).
A da, potvrdio mi je glumac kojeg sam želeo u glavnoj ulozi da je zainteresovan za moj novi projekat. Eh, kad će to da stigne na red.
Četvrtak, 27. septembar 2018. godine – Mazzy Star „Into Dust”
Ne znam ni da li je četvrtak, ili je već počeo petak, ali je sred noći u „Gajbi”. Tu se završava ovaj dan, ova noć… Bilo je lepo veče u lepom društvu. Mada bi realno bilo bolje da se završilo par sati ranije, jer sutradan nisam mogao da pričam koliko me je bolelo grlo, ali ipak ne žalim… Bilo je suviše lepo da bi se prekinulo.
To je bio nastavak večeri, koja je počela odlaskom na premijeru filma „Ubiti po viđenju”, ruskog špijunskog trilera baziranog na istinitim događajima. Nije loš film, dobro je urađen. Film predstavlja producent lično – Karen Šahnazarov.
Pre filma moj prijatelj, brat, klasić Ogi i ja pregovaramo oko potencijalne TV serije koju bismo realizovali. Prilično dobar prvi sastanak sa finansijerima. Možda i bude tu nešto. Jedva sam stigao na vreme, jer sam popodne proveo na rođendanu najdraže osobe na svetu – sestričina Elena napunila dve godine. Jeli smo tortu u obliku sove i testirali sve poklone koje su babe i dede donele. Ja nisam uspeo da se uvučem u kućicu. Iako sam bio ubeđivan sa „Mi, ajde! Uđi, Mime.” Da, u dečjem svetu sam poznatiji kao Mi.
Sreda, 26. septembar 2018. godine – Dire Straits „So Far Away”
Sredu sam dugo čekao. Mislio sam da ću u sredu otići za Pančevo, i ostati tamo do kraja nedelje, ići na Belu Stenu svaki dan i odmarati posle napornih mesec dana… Ali nije bilo suđeno… Juče sam saznao da će biti festival u Mladenovcu i da sam u žiriju…
Dobro, da se bacim na svakodnevne aktivnosti… Ranije ustajem kako bih pročitao diplomski rad studentkinje Vanje Aćimović. Danas je odbrana. Vanja je poslednja iz moje „nulte klase” koja će diplomirati. Jako sam srećan što sam baš njoj u komisiji. Već tri godine radim na Fakultetu dramskih umetnosti kao docent. I svake godine imam novu generaciju, novu klasu. I standardno pitanje posle nekog vremena je „koja Vam je klasa omiljena?”, a ja im uvek kažem „nemam omiljenu klasu, svi ste jednako omiljeni, ali nulta klasa mi je posebna”. Naime, pre nekih desetak godina sam radio na fakultetu kao asistent nepune dve godine, i ta klasa kojoj sam tada predavao je „nulta klasa”. Ipak su oni bili prvi a bili su neviđeni gotivci svi do jednog. Raštrkani su po svetu, eto i Vanja odlazi u Kinu za koji dan.
E da, pala je i velika kupovina stripova za ovu nedelju… Korto, Džeremaja, Dilan…
Utorak, 25. septembar 2018. godine – The Beatles „Don’t Let me Down”
Utorak je dan za fakultet. Počela su predavanja, još uvek se upoznajem sa novom klasom. Niko ne kasni… Kod mene je pravilo – ko zakasni više od 10 minuta kupuje piće za celu klasu, ili mu se upisuje izostanak.
Danas sa njima imam kraće nego inače, jer imamo i sastanak Katedre. Hvatam beleške, kao vodim zapisnik, kao znaću sve šta smo rekli kad dođem kući da prekucam… kao da ne znam da ću to tek raditi za vikend, u poslednjem trenutku…
Studenti starijih godina mi se javljaju da im treba pomoć da završe master film. Jako mi se dopada projekat i odlučujem da im pomognem. Kako – to sada prelazi u domen poslovne tajne!
Moj prijatelj reditelj Dušan Milić je u mom kraju popodne, to je prilika za druženje. On je veliki ljubitelj fotografije, pa me slika dok pričam telefonom. To je ova slika kao ilustracija. Žiks, potpiši Dušana Milića kao autora. Je l’ može to kao ilustracija teksta?
Stižem u stan, pogled na Savu, zvoni telefon – Jelke: „Kako je bilo na tvom festivalu? I nadam se da nisi zaboravio da si u žiriju mog festivala!” Naravno da sam zaboravio, ali pravim se da nisam. Svaki vikend drugi festival.
Ponedeljak, 24. septembar 2018. godine – Pink Floyd „Shine on you crazy diamond”
Budim se u 4 i 30 ujutru. Brzo spremanje. Marko dolazi po mene i idemo na aerodrom. Hvatamo jutarnji let za Podgoricu. Davno ugovoren sastanak na visokom nivou povodom našeg novog filma. Stižemo u Podgoricu i shvatamo da je sastanak na Cetinju. Taman se spremamo da uđemo u taksi kada nam javljaju, uz izvinjenje i ako nije problem, da sastanak bude u Podgorici. „Ma kakav problem!” Sastanci prolaze odlično, pozitivne reakcije na naš projekat i konkretni predlozi i dogovori padaju. Naš „Graveyard Man” postaje izvesniji svakim danom. Planiramo u maju da snimamo! Jako se radujemo i krećemo nazad popodnevnim letom. Orkanski vetrovi prete da će da oduvaju aerodrom.
Stižemo u Beograd gde se vreme strašno promenilo. Jutros u 5 mi je bilo toplo a popodne u 5 se tresem od hladnoće. Šta je bre ovo? Već vidim da mi prehlada sledi…
Nedelja, 23. septembar 2018. godine – The Doors „The End”
Buđenje u 5 ujutru već nekoliko dana za redom. Vozim se od Palića do Beograda i obrnuto već par dana. Krenuo je „DEAD LAKE” festival horora i vina koji pravim zajedno sa Mišom Mogorovićem u predivnom bioskopu „Abazija” na Paliću. Ali krenulo je i snimanje nove sezone serije „Sinđelići”. Pa idemo jedan dan tamo, jedan dan snimanje. U subotu uveče je bilo zatvaranje – nastupile SAJSI MC. Prvi put sam ih slušao i mnogo su mi se dopale. Taj dan je jako zahladnelo, pa počela i kišica, pa smo pomerili svirku iz bašte bioskopa u hol, a na kraju i u bioskopsku salu. To je bilo super rešenje, jer je iza njih na platnu išao film. Bilo je mega zabavno. I kasno se leglo… I eto, sada je pola 6 i krećem ka Beogradu. Treba mi jedno dva sata…
Ali onda stižem u studio i tu su Gaga, Luka, Vlada i Nina od glumaca, dugo nismo sarađivali, pa smo se super zabavljali, a ekipa predvođena Tutom nastavlja punom parom. Iako smo mi navikli na teže uslove, ovo u studiju sa više kamera je previše lako za nas. Naša ekipa je specijalna jedinica koja vodi samo rovovske snimajuće bitke. Ali ovo je tek početak snimanja. Družićemo se do marta. Do tada gledajte naš prethodni produkt – „Urgentni centar”.
- Eto… Samo da napomenem da u stanu u Beogradu nemam povezan TV, pa ne znam šta se dešava u svetu, zemlji i slično… malo sam se isključio iz tog ludila… Od dnevne štampe čitam stripove.
- Pesme su išle na radiju dok sam pisao. Nekako su se uklapale.
Autor je producent, reditelj, docent, stripofil, filmofil i nadasve Pančevac.
Naslovna fotografija: Dušan Milić