Nedelja, 6. maj 2018. godine
Red je jednom u godini posetiti i novi buvljak, makar da vidimo da li je i dalje tu. Na buvljaku novom sve po starom. Čarapa, gaća malo manje, krpica iz Kine i Pazara ali Novog, gužve u prolazima između tezgi, mirisa hrane sumnjivog porekla, svega starog ima. Pardon, novog.
Šestog maja, tradicionalno, mi Srbi slavimo drugu po zastupljenosti krsnu slavu Đurđevdan. Otac, tradicionalno, slavi i zove nas na ručak. „Evo prilike da mi upoznaš rodbinu, konačno nakon pet godina”, govorim vereniku, ali od rodbine ove godine ni traga. Možda naredne. Ili neke u narednih pet. Mi Srbi smo, tradicionalno, prilično opušteni po pitanju „vidimo se – čujemo se”. Uvek imamo vremena za nove susrete sa starim ljudima.
Kasno popodne rezervisaću za ugođaj čitanja. Stojiljkovića nisam takla dva dana, otkad sam ga vodila do Niša, njegovog rodnog grada inače. Pa valjda čekam da ga prođe nostalgija, ne znam ni ja…
Ponedeljak, 7. maj 2018. godine
Prvi dan druge terapije. Na terapiji jedna baba i ja. Babu oterali. Kažu nije ona za vežbe. Neka ne dolazi više.
Prošlo je nedelju dana od kada sam zakoračila u narednu deceniju života i ništa se bitno nije desilo. Osim što sam došla do zaključka da su sve te brojke čista glupost i zastrašivanje. To nijedan normalni živi stvor ne praktikuje, sem nas. Mi ljudi stalno nešto brojimo, računamo, sabiramo i oduzimamo, brojimo godine života, brojimo kalorije, kilograme, vagamo koliko smo ostvarili zacrtanih nam ciljeva… Brojimo da se bojimo. Koji će nam to u životu… ionako je vreme relativno, zar ne?
Polemika o krpeljima sa mamom dok idemo do Kineza u Avivu. Mama kaže da krpelji lete. Da se maknemo malo od trave. OK, ali gde tačno? Ovo nije travnjak, ovo je džungla i ja se plašim da ne izleti neki majmun, tigar ili zmija, a ne krpelj. Postoji mali procenat verovatnoće da je u stvari to strateška mera gradskih vlasti – konačno su rešili da se pobrinu o ekologiji i zato puštaju prirodu da divlja u nadi da će se pojaviti nove endemske vrste. (Za početak bi mogli da se pozabave pitanjem reciklaže i odlaganja reciklažnog materijala jer su kontejneri za to namenjeni uvek puni kojekakvog đubreta koje ne pripada tu… (a to je tek posebna tema o kojoj bih mogla da pričam do sutra…))
Utorak, 8. maj 2018. godine
„Dobar dan, želim da ti dam jedan veb sajt…” u Narodnoj bašti prilazi mi baba sa flajerima Jehova. Odlučno i ljubazno je odbijam i nastavljam svoj put. I oni su se modernizovali, od kad imaju sajt ne smaraju više ljude od vrata do vrata. Ali pripazi se – naročito finih bakica, ako ti pošalju zahtev za prijateljstvo na Fejsu. Nikad se ne zna…
Ispred Bolnice deda moli za parče leba, kaže nema nikog. Dobro, mi sad ne možemo da znamo kako ga i koliko hrane sinovi i unuci u onoj njihovoj dvospratnici sa sve lavovima na kapiji…
Mama me dočekuje pričom o manijaku sa krova. Kaže komšije do nas spazile nekog lika na krovu kako se švrćka, komšija mu viknuo i ovaj se sakrio iza odžaka (nadam se da nije i dalje tamo!). Posle su zaključali ulaz na krov. Mama me od tada stalno upozorava da proveravam jesam li zatvorila prozore u sobi. Da, mama, uleteće evo. Sad i ljudi lete, ne lete samo krpelji – kažem.
Danas je 26 meseci kako sam ostavila cigarete (još jedna brojka). I stvarno ne znam zašto se ovakvi datumi pamte kao da su važni. Da li mi to brojimo koliko možemo da izdržimo, jer postoji mogućnost da pokleknemo ili baš suprotno – jer smo ponosni na trenutak u kom smo doneli jednu takvu značajnu i odlučnu odluku? Ja bih ovo pod dva.
Izložba u *** je ispod mojih očekivanja. Nedovoljan broj eksponata, slovne greške na informativnim panoima, traljavo i nedovoljno obrađena tema. Čini mi se da je izložba radi izložbe. Kao – hajde da se lično ispromovišemo, da nas slikaju za lokalne novine i da izgleda da smo kao nešto uradili. Drugarica kaže da uvek ima niska očekivanja kada su u pitanju kulturni događaji u Pančevu. Kažem joj da je pesimista, ona odgovara da je u stvari realista, jer bude tako kako očekuje da će biti. Tužno, ali realno. I oni koji organizuju kulturne događaji svesni su koliki će mizeran odziv ljudi biti pa ih valjda baš briga da se potrude.
Uveče me stiže kletva zbog podsmevanja priči o manijaku sa krova. Plašljivo otvaram jedno prozorče, ostavljam da uđe vazduh par minuta i brzo ga zatvaram. Uzimam posteljinu i selim se u drugu sobu. Komšinica sa šestog je rekla da se plaši da se manijak sa krova ne spusti konopcem do njenog stana. A mislili ste da sam ja ta koja se uspaničila.
Sreda, 9. maj 2018. godine
Šta će ovo da bude kada su odlučili da Strelište skrate za prašumu? Da se prekrstimo i ja i onaj što gleda odozgo (komšija).
Da je PMS – i sve što uz njega ide – izmišljen, mogao je da kaže samo muškarac ili žena sa švajcarskim hormonima. Mi, normalne žene, sa ovim našim hormonima dobro i ostajemo normalne. Zamisli ti svaki mesec nedelju dana PMS-a, pa devet dana menstruacije, pa to je već pola meseca, a o ostalim fazama neću ni da pričam… Pa kako onda žena da ostane normalna? I nije normalna. A oni muškarci koji traže normalne žene tek oni nisu normalni.
Danas se odmaram. Završila sa čitanjem Stojiljkovića i pitam ljude sa Fejsbuka, knjigomanijake poput mene, šta sad da čitam. Pokazujem im hrpu nepročitanih knjiga i oni jednoglasno predlažu dve knjige. Ekovo „Ime ruže” čini se da je nadjačalo onu drugu. Mislim da ću ih poslušati. Zašto pitaš za savet ako ne poslušaš?
Četvrtak, 10. maj 2018. godine
Na TV-u svaki dan priče o nasilju. I što se više priča čini se da ga više i ima. Ili je samo ono što se krilo sada isplivalo na površinu. Ljudi, dokle više?! Presušiće mi oči, a ne mogu da ih zatvorim…
Mama pravi sok od zove. Taj slatkasto-prašnjavi miris posle nekog vremena počne da guši. Ja se nadam da će sok uspeti, inače mi džabe stradava čulo.
Večeras opet kulja dim i vatra iz Rafinerije. Pančevački Mordor. Pitanje je ko je Sauron i gde je prsten? Da li mali ljudi mogu spasiti svet?
Imam problem da zaspim. Nakon što konačno uspem, budi me i guši težak miris zove u nozdrvama. Ustajem da otvorim prozor i bacam se nazad u krevet.
Petak, 11. maj 2018. godine
Poslednji dan terapije. Naučila si vežbe, sad ih radi kod kuće (i prekini da razvijaš skoliozu za ovim laptopom – to kažem ja, ne oni). Podne, kao i obično, rezervisano za gledanje turske serije uz ispijanje turske kafe.
Hvata me kriza zbog novca. Jest’ da kod mene 20 evrića mogu da potraju prilično dugo, ipak i to dugo ima svoj rok. Nije zarad sebičnih ciljeva. U pitanju su pokloni za druge ljude. Možda zato i nemam novca. Jer da imam, sigurno bih trošila puno na druge ljude i životinje. Šta će meni. Nisam ja u tom potrošačkom vrtlogu. Dobro, ponese me nekad neka vizuelno atraktivna hrana sa police supermarketa, pa se počastim. (O knjigama, njihovoj kupovini i nagomilavanju u stanu koji više nema prostora za njih, ne smem ni da pričam).
Ovogodišnji rođendan najviše su mi ulepšali prijatelji sa Fejsbuka. Toliko pažnje od nepoznatih ili manje poznatih ljudi. Lepo je znati da tamo negde još postoje takvi ljudi. Pažljivi. A ovi, real life frendovi su postali toliko inertni da više ne mogu ni da razočaraju. Čast izuzecima.
Subota, 12. maj 2018. godine
Ono kad hoćeš da se zdravo hraniš u pekari:
– Šta imate a da je punjeno?
– Šunka-sir, šunka-sir, šunka-sir, šunka-sir, heljda sir-zelje…
– Dajte tu heljdu.
U eri pregršt internet načina za komunikaciju mi se i dalje igramo gluvih telefona. Gde ja glumim centralu. Otkud ja znam zašto se ko kome ne javlja, ko se šta dogovorio, zašto poruke ne stižu… Šta ja tu mogu? Jedino da pošaljem jednog od ovih mojih golubova sa krova da reši stvar.
Ipak se nisam kladila na naše u takmičenju za Eurosong. Bugari obećavaju. Ali nisam se kladila ni na njih. Neću da se kladim ni na koga. Nek pobede najbolji.
Mama mi je kupila žvake na kojima piše moje ime. Odakle vama to da ja imam 30 godina?
Autorka je pasionirani lenjivac istraživačkog duha. Kreativac (sa diplomom) koji voli prirodu, životinje i knjige. Poručuje svima da čuvaju planetu.