Nedelja, 13. februar 2022. godine
Lenka se penje po meni, ja jedva otvaram oči da bih shvatila da sat pokazuje 7.30. Suviše rano, naročito za nedelju ujutro, ali evo budna je i Čarna i – krećemo. Zorana ostavljam da spava još malo, deci spremam doručak, sebi kuvam veliku kafu. Sve je isto kao i svakog jutra, osim što mi je glava puna utisaka o The Power of the Dog, filmu koji sam sinoć pogledala. Spor film, a opet neizvestan do samog kraja, veoma finim nitima plete priču i, skidajući sloj po sloj, ogoljava jednog tragičnog junaka, potpuno devastiranog onim što se (tek od skoro) priznaje i naziva toksičnom muževnošću.
U stvari mi se ovaj film, sasvim slučajno, nadovezao na seriju Ona se budi koja se bavi položajem žena u Srbiji. Do suza me je dovela priča laborantkinje i aktivistkinje iz Tutina u trećoj epizodi, a peta epizoda mi otvara oči o nekim stvarima koje sam intuitivno osećala, pa odmah odlazim na fejs da preporučim svima da ovo pogledaju. Važno je. Posebno što se ovih dana ponovo poziva na zabranu abortusa u Srbiji. Izgleda da ne treba da gledamo čak do Poljske da bismo bile solidarne, žene su u užasnom položaju tu, oko nas.
Ostatak dana posvećen je, kao i obično, deci. Odlazimo do Narodne, sunčano je, međutim vetar nas je toliko produvao da se svi vraćamo slinavi. Posle obavezne popodnevne dremke, zovemo Čarninu drugaricu iz vrtića na druženje. O, radosti! Tri sata igre, crtanja, đuske, a onda večera, kupanjac i neizbežno pitanje „Mama, a ko nas večeras uspavljuje?”. Večeras je njegov red, pa ja pakujem sudove u mašinu, kuvam kafu, spremam semenke, pripremam film Dina i čekam Zorana da mi se pridruži. Dogovor je da iskoristimo ovaj mini raspust da konačno pogledamo nešto od filmova sa liste čekanja. Dina je odlična, već jedva čekam nastavak.
Ponedeljak, 14. februar 2022. godine
Zoran danas ne radi, pa ga guranjem laktom podsećam na to da je juče on spavao duže, a da je danas moj red. U 10.30 čujem da mi vibrira telefon, odgovaram na video poziv – mama. U šoku. Pita me šta se dešava. Kažem pa vidiš da spavam. A onda shvatim da je ponedeljak i da je šokirana što sam u krevetu ovako kasno. Dogovaramo se da popodne dođe na kafu.
Danas je Dan zaljubljenih! Čarna želi da mi nacrta čestitku. „Ja tebe najviše volim, nacrtaću ti srca puna ljubavi, mama”. Sečem joj papir u oblik srca, Lenka naravno odmah viče „I meni, i meni!”. Crtaju mi čestitku – Lenka je sa svojih 20 meseci u fazi škrabanja, a Čarna crta nas četvoro, s tim da meni dodaje i roze plašt. Znam da je to princezin plašt, ali govorim sebi da je to zato što sam njen heroj. Kad su gotove, čestitke stavljamo na vrata frižidera, to nam je glavni izložbeni prostor.
Predveče nam stiže baka, čekamo je iza lifta i plašimo, one ciče od sreće. Baka im daje kesu sa slatkišima, skida jaknu i odmah počinju da se jure, vrište, skaču, onda malo mirne igre kockama, autićima. Moja mama ima neverovatnog smisla za igru, za animaciju, njih dve je obožavaju.
Utorak, 15. februar 2022. godine
Sretenjski uranak kod nas je u 10.00, čak su se i deca uspavala. Dok im Zoran pušta Pepu i Džordža i sprema doručak, ja u krevetu na brzinu skrolujem po fejsu.
Naš Nole je za njihov BBC izjavio da će radije da celu karijeru najboljeg tenisera u istoriji tog sporta pusti niz vodu nego da se vakciniše. Kaže „Uvek sam podržavao slobodu izbora šta stavljate u svoje telo”. Na društvenim mrežama mu već kliču tetke koje isto neće da se vakcinišu dok se vakcina ne ispita i dok se ne zna njen tačan sastav, a sve to dok po sumnjivim klinikama i malo boljim salonima stavljaju filere u usta. „Svi zajedno pokušavamo da pronađemo najbolje moguće rešenje za okončanje pandemije”, nastavlja Novaks, a u prevodu bi to bilo – imam firmu koja pravi lek za kovid, lek koji će se bazirati na gađanju spajk proteina odgovarajućom frekvencijom. Taj lek, smućkan na Noletovoj klinici, biće mnogo sigurniji od tamo nekih vakcina, dabome. I biće homeopatski. Kod Novaksa je sve homeopatski, osim advokatskog tima koji ga zastupa. Jer meditacija je meditacija, ishrana je ishrana, GOAT zvuči mnogo dobro, ali biznis je očigledno biznis. Šteta. Ali bez sekiracije, pohrliće tetke da kupe njegov lek, a u međuvremenu gađati jajima avione Rajanera.
Kad smo već kod predizborne kampanje, čiji je apolitični Novak i zvanično deo, na društvenim mrežama se već sve zahuktalo i usijalo. Predizborne kampanje su sve prljavije, mnogi se već valjaju u blatu, a do 3. aprila valjaće se po svoj prilici u još ponečemu. Možda opet odem sa fejsa na neko vreme. Jer – mentalna higijena.
Pijemo kafu i brzo se dogovaramo gde danas idemo. Čardak ili Beo Zoo vrt? Željni boravka na svežem vazduhu, u prirodi, posle duge zime u kojoj je svakog dana zagađenje bilo prekomerno a vazduh opasan po zdravlje, odlučujemo se za Čardak. Vazduh planinskog kvaliteta na samo 50 minuta vožnje od Pančeva. Deca uživaju, igramo se loptom, penjemo na drveće, ljuljamo, šetamo, trčimo, DIŠEMO! Ja inače mnogo volim da šetam, hodanje je za mene sloboda, a životna želja mi je da idem na Camino de Santiago. Odlazimo u kafanicu na ručak, a onda se vraćamo kući. Ceo dan proveden sa decom znači da smo jedni drugima izjavili ljubav u proseku milion puta. Pa koja je to sreća!!!
Sreda, 16. februar 2022. godine
Kiša napolju ograničava nam kretanje, što ja koristim da operem 14 mašina veša. Pri svakom uključivanju mašine, na telefonu mi izlazi pitanje „Želite li da odložite? Prognoza kaže da će padati kiša na kraju ciklusa.” Eh, pametna mašina. U eri pametnih mašina za veš i sudove, telefona i televizora, samo su ljudi gluplji nego ikad. Nikad više teoretičara zavere, ravnozemljaša, antivaksera, homeopata, šarlatana, baš kao da se u Vuhanu pre dve godine otvorila jedna pandorina kutija iz koje je pokuljala glupost i zavila celu planetu u crno. A svi misle svojom glavom.
Čitam da je Nestorović gostovao u Gradskoj biblioteci. Nisam čak ni iznenađena. Pre dve-tri godine kada je tu gostovala najpoznatija antivakserka u Srbiji, Jovana Stojković, bila sam zaprepašćena. Tražila sam na FB stranici Biblioteke da mi neko objasni šta će jedna šarlatanka u instituciji kakva je Gradska biblioteka. Od čelnog čoveka sam dobila odgovor da ona dolazi „kako bi se čulo i neko drugo mišljenje sem zvaničnog”. Ne znam koje je objašnjenje za Nestora, pošto on praktično ima svoju emisiju na Happy TV, koja ima nacionalnu frekvenciju, bio je čak i član Kriznog štaba, znači ima ga na svim mejnstrim medijima, tako da nije baš da njemu treba prostor da iskaže svoje stavove.
Koliko se duh ovog grada promenio govori i činjenica da je, tada kada sam pitala šta će Jovana u biblioteci, bilo dosta njih koji su strahovali da neko ne dođe i ometa njeno izlaganje. Vidite – u Pančevu su i ranije prekidane tribine, samo to nikada nisu radili Pančevci. Prosto, kulturniji smo od toga i uvek smo širom raširenih ruku dočekivali goste odakle god bili. Tribine su prekidali baš Jovanini istomišljenici, praktično njene dojučerašnje stranačke kolege i saborci, i njih treba da se plašimo. A što se biblioteke tiče, pa ako je na čelu jednog Instituta za onkologiju Dana Grujičić, žena koja priča gluposti o osiromašenom uranijumu, šta je onda jedna mala Gradska biblioteka u Pančevu da se u njoj organizuju antivakserski i bezmozgaški kružoci.
Predveče odvodim Čarnu na prvi čas plesa! Korona je nekako najviše poremetila decu i njihov život, tako da ovo moje dete nikako da krene na neki sport. Iz škole plesa vraća se presrećna, čitavo veče pokazuje šta je naučila i pita kad može opet da ide. Ja sam još srećnija od nje.
Gusta magla koja je prekrila ceo grad jedino je što nam kvari sreću. To je ona naša pančevačka magla, koja ima miris, a kojoj se i sastav negde naslućuje. Kako Pesnik jednom reče „Smrdljivi grad zatvara podrume, smrdljivi grad zatvara ulice, smrdljivi grad je zadovoljan sobom – strukture ga dobro furaju”.
Četvrtak, 17. februar 2022. godine
Dan koji počeo sumorno, negde oko podne postaje sunčan. Zoran od danas ponovo radi, a ja opet sama vodim borbu sa decom. Pakujem ih i odlazimo u Narodnu. Pre toga zovemo mog brata da mu čestitamo rođendan. Moj Stefan puni danas 25! Devojke mu pevaju „Danas nam je divan dan” i dogovaramo se da se vidimo u subotu.
Eh, da je meni dvadeset i pet, pa da probam da promenim svet! Dok mi ta misao prolazi kroz glavu, vidim sebe i Ivanu kako izlazimo iz DOB-a gde smo kupile karte za Manuov koncert, ćutke idemo do pešačkog, a onda se pogledamo i u isto vreme krenemo da vrištimo, sa rukama visoko podignutim u vazduh. Tada sam bila sigurna da možemo i da hoćemo da promenimo svet. To je bilo pre tačno 20 godina. Više nemam tih iluzija. Sa godinama počneš da shvataš da nisu svi svetovi vredni spasavanja. Tako je Ivana od jesenas u Češkoj, a i Zoran i ja ozbiljno razmatramo opciju da odemo negde.
Kad su deca zaspala skrolujem po fejsu. Džoni Dep odlikovan je, nekako nemušto, za zasluge. Jednako nemušto zahvaljuje – pominje neki novi početak, pa sve imam utisak da odatle ide pravo na kliniku za rehabilitaciju. Odlikovanje Republike Srbije predato je i u ruke Pahomija. Toliko sam besna! Ne samo što se crkva nije ogradila od njega, što ga država nije procesuirala, sad mu još i orden daju. Ali to je njihov orden, to su njihove vrednosti, moj svet nema veze sa tim.
Na Netflixu puštam dnevnu dozu lepog – seriju After Life koja me vozi od suza do smeha i nazad. Ricky Gervais me nikada nije razočarao.
Petak, 18. februar 2022. godine
Buđenje, Pepa Prase, doručak, kafa, pakovanje, pa igralište. Dan je divan, spuštamo se iza do keja, pa idemo na novo igralište na Solari. To je jedino normalno igralište u blizini i deca ga baš vole. Deca u suštini ne mare mnogo, ali igralište kod nas na Sodari u širokom luku izbegavam od kad su pre dve godine naprednjaci preko noći postavili onaj voz i kućicu od fosni i letvi. To je sve neobrađeno drvo, za šta god da se uhvatiš ostane ti trn u ruci, krajnje nebezbedno za decu s obzirom na to da na krovu kućice vire i zarđali ekseri. Za našu decu.
Gradske vlasti, hvala dragom bogu, još nisu dirale kej, iako je već nekoliko puta najavljivana njegova rekonstrukcija. Kad god se pokrene ta priča, mene uhvati panika jer njihova rekonstrukcija znači dve stvari – motornu testeru i beton. I onda se uvek nadam da će bar ovaj moj deo keja ostati pošteđen, potez od Draganove „Bajke” do Brodoremonta. To parče doživljavam kao deo sebe, ali eno već se i tu grade splavovi, kao da ih već nema i previše na potezu od „Bajke” do silosa, kao da ne ruže dovoljno ono najlepše u ovom gradu. Raspali splavovi krcati smećem. Deponija na vodi.
U toku večeri pokušavam da pogledam intervju koji je Novaks dao za RTS, ali ne mogu. Prvo što je način na koji je intervju vođen vrhunac udvoričkog novinarstva, a drugo što su sva važna pitanja, naravno, izostala. Gubljenje vremena, ako ništa drugo. Još je veće gubljenje vremena House of Gucci. Muzika u filmu sjajna, Jared Leto interesantan, sve ostalo nije vredno pomena. Ridley Scott nije rekao ništa značajno još od Telme i Luiz 1991. OK, da, Gladijator 2000. i od tad ništa.
Subota, 19. februar 2022. godine
Još jedan savršen, prolećni dan. Odlazimo u Gradski park, odatle vodim Čarnu na ples. Hodam poznatim ulicama a ništa više ne prepoznajem. Na uglu Svetozara Miletića i Karađorđeve sam čak zastala, potpuno zbunjena, misleći da sam pogrešila – ni kuća Mašine bake nije više tamo. Okretala sam se desetak sekundi, toliko se zida i gradi, osećam se zaista kao stranac u rođenom gradu.
Odlazimo kod Stefana na matine rođendansku žurku, oduševio se gramofonu koji smo mu poklonili. Zovemo mog tatu da preko video poziva prisustvuje. On nije u Srbiji i u večitoj sam dilemi da li me više boli to koliko meni nedostaje ili to što nije tu da gleda kako moja deca rastu.
Večeras je moj red da ih uspavam. Kad su utonule u san shvatam da su Čarnina ruka oko mog vrata i Lenkina rukica u mojoj ruci sve što mi treba. To je jedini svet vredan čuvanja.
Autorka je žena, feministkinja i antifašistkinja, večno zaljubljena u ples, šetnju i filmove