Nedelja, 8. oktobar 2017. godine
Jutro je prošlo mirno. Malo duže spavanje, joga, tuš, pržena jaja.
Popodne neprimetno proleće. Kasni nedeljni ručak, supa i rinflajš.
Kreće nervoza.
Sutra otvaram svoju prvu samostalnu izložbu fotografija. Preslišavam se u glavi i ponavljam obaveze koje imam oko pripreme.
(Kako je to kada ljudi dođu na jedno mesto samo zbog tebe? Ili još čudnije – zbog onoga što radiš i što si stvorio/la?)
Teram nervozu, pretražujem oglase – stanovi u Beogradu za manje od 200 evra. Ponuda je mizerna.
Oglašava se telefon. Neočekivana poruka. Reči podrške. U pozadini Nick Cave – People Ain‘t No Good. Nisam još kupila kartu za koncert.
Već je prekasno, ne znam da li ću uspeti da spavam.
Nalakiraću nokte. U pozadini Hallelujah.
Ponedeljak, 9. oktobar 2017. godine
Kulja u stomaku. Bol u mišićima od joge. Neispavanost. Crveni nokti sa zanokticama spremni. Grickam usnu kao zamenu za suzbijanje nervoze.
Radni dan je prošao uobičajeno i prilično brzo. Poslednje pripreme pred izložbu završavam u kafiću, sklapajući kataloge uz kafu.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Na otvaranju mi je bilo divno i tremoumatično. Osećala sam se pomalo neartikulisano, ali svi su rekli da sam okej.
U povratku:
umor
pomešana osećanja
neka sećanja
suza u kombiju
okrnjeni crveni nokat
Utorak, 10. oktobar 2017. godine
Dan za sabiranje utisaka.
Zbunjena sam. Ljudi me uglavnom pitaju da li sam zadovoljna. (Nisam navikla da budem zadovoljna.)
Nisam ni imala neka preterana očekivanja.
Bilo mi je lepo, uživala sam. Pojedini komentari, a i sama pojava nekih ljudi su me jako prijatno iznenadili. Iznenadila me je i pojedina nepojavnost.
Dominantno osećanje je zahvalnost i sreća zbog pružene podrške. <3
(Prilažem fotografije da dočaram deo atmosfere sa otvaranja.)
Foto: Ivana Tesić
Foto: Ivana Tesić
Sreda, 11. oktobar 2017. godine
Nekoliko sarkastičnih mizantropskih izjava i ironija na račun depresije. To je humor koji vlada u kancelariji i svaki put mi ulepša dan. Upoznajemo se. Zabavno je.
Nakon posla, interakcija se intenzivira.
Konsultacije sa profesorom oko master rada, širenje vidika, nove informacije i saznanja, razmena iskustava, nove ideje, entuzijazam u tragovima. Nisam sigurna jesam li još više zbunjena ili znam šta radim. Sve ovo već predugo traje, što se u pojedinim ishodima pokazalo kao dobro, ali ljuti me odugovlačenje i iznovno preispitivanje i vraćanje. Kako god bilo, moram da se saberem i završim to do Nove godine.
Vraćam se na piće sa drugaricama. Priče o stambenom pitanju i budućnosti, o odnosima i problemima u porodici. Sazrevamo, a nismo se mnogo promenili.
(Iznenada i velikom slučajnošću jednog sretanja, moje stambeno pitanje u Beogradu možda i bude rešeno vrlo uskoro.)
Četvrtak, 12. oktobar 2017. godine
Miholjsko leto. Divan dan za šetanje od jedne do druge birokratske službe.
Putevi rešavanja papirologije odveli su me u staru zgradu Privredne banke, koju sam danas prvi put videla iznutra. Nisam znala da Pančevo ima jedan ovakav netaknuti primer socijalističke unutrašnje arhitekture. Čekanje se odužilo, a ja sam na neki način uživala oduševljeno fotografišući enterijer i zamišljajući kako bi mogao dobro da izgleda neki modni editorijal u ovakvom prostoru.
Odjednom, nekako u medijima isplivavaju vesti o ponovnom otvaranju Muzeja savremene umetnosti (nakon 10 godina kliničke smrti) i to me veoma iznenađuje. Prvo sam se zapitala kako to da ne znam ništa o tome, kako to niko nije spominjao ni u mom okruženju, a ni u medijima?
U prvi mah sam se i obradovala, jer zaista, važna je stvar imati taj muzej, ali onda je usledio bes i revolt. Ta reanimacija muzeja trajaće 168 sati i nadoknadiće 10 godina?! I šta onda?! Ponovo će ga zatvoriti?
Mali tihi aktivista je počeo da se budi u meni i ima potrebu za akcionom reakcijom.
Današnje čekanje i nerviranje me je iscrpelo. Predugo je trajalo i samo želim da prespavam do sutra. Ali opet, nekako ne uspevam da legnem ranije.
Petak, 13. oktobar 2017. godine
Ovaj dan koristim da što pre odem kući s posla i konačno se naspavam posle ovako intenzivne radne nedelje.
Novi album The National-a me miluje u autobusima. Imam utisak da su me jako dobro upoznali i pevaju o meni.
I only take up a little of the collapsing space
I better cut this off, don’t wanna fuck up the place
I better walk it back, walk it back
Subota 14. oktobar 2017. godine
Rano leganje uz seriju i zanimljivi snovi su mi odmorili telo.
Ponovo, mirno jutro uz jogu i dobar ne-pekara doručak zatvaraju ovu nedelju.
Ipak, prilično sam mrzovoljna. Treba mi nešto za raspoloženje. Čak razmišljam da izađem u grad posle dužeg vremena. Mislim da bi mi prijalo.
Odoh da se spremim. Vidimo se u „Apolu”.