Nedelja, 4. jun 2023. godine
Nedeljno jutro je lepo, ali nemam vremena da u njemu uživam. Probudio sam se rano, oko pola osam. Dok mnogi uživaju u toplim i sunčanim danima koji su ovog juna retki, pa čak i neočekivani, moj kompletan fokus ovog vikenda usmeren je na konferenciju i prezentaciju koju treba da održim.
Vozim do Beograda u nadi da neću biti opasnost po sebe i okolinu, jer prethodnih nedelja nisam uspeo da skupim mnogo sna, a u poslednjih par dana sam spavao svega dva-tri sata svake noći.
Ipak se vodim time da će se sav taj napor jednog dana isplatiti, a moju ambiciju održava želja da ću jednog dana svojoj deci i ljudima do kojih mi je stalo moći da obezbedim sve, a najviše svoje vreme. Cilj rane penzije nije lak, ali mislim da nije nedostižan.
Dolazim do univerziteta na kom se održava DeSci Belgrade konferencija rano – nije bilo gužve ni na Pančevcu, ni kroz Beograd – jutro je pa čak uspevam da nađem parking.
Ubrzo se nalazim sa drugarom sa kojim treba da održim govor – do deset sati stižemo da sredimo prezentaciju i da se dogovorimo ko će šta da priča i kako. Već su se skupili ljudi, uglavnom stranci, pa u 10 i 20 krećemo.
Prezentacija je na temu decentralizovanih podataka i kako oni mogu da doprinesu nauci i akademskom svetu.
Već par godina imam iracionalnu fascinaciju blokčejn tehnologijom, i celom filozofijom decentralizacije i demokratizacije tehnoloških, političkih i finansijskih rešenja, pa se ova prezentacija pokazala kao dobar trenutak za ćaskanje o tome. Bilo mi je drago da smo na kraju prezentacije pokrenuli i filozofske teme i pitanja oko ljudske prirode.
Na konferenciji su većinom stranci – programeri, investitori, doktori nauka i advokati.
U razgovoru sa njima ne uočavam nikavku razliku – vidim da smo svi isti, imamo iste šale i slične načine razmišljanja, jedino što nas deli je okruženje u kom smo odrasli.
Ostale prezentacije su takođe neverovatne, pričaju o stvarima koje izgledaju kao da su iz naučne fantastike – na primer 3D štampač za gene, ili kuća sazidana od cigli od biološkog materijala koje same sebe isceljuju.
Uspevam da odslušam još nekoliko predavanja, ali me umor konačno sustiže. Oko pet popodne osećam glavobolju i konačno krećem kući da odmorim.
Ponedeljak, 5. jun 2023. godine
Buđenje. Vraćanje u realnost. Od devet sati krećem da radim.
Srećan sam što radim od kuće, ali takođe nisam stigao da se previše odmorim nakon užurbanog vikenda.
Već osam meseci radim za jedan francuski startap i prezadovoljan sam. U tom periodu sam sa Sandrom, svojom verenicom, bio dva puta u Parizu. Drugog puta sam čak uspeo da istrčim maraton, što smatram jednim od svojih najvećih ličnih uspeha.
U toku dana imam par sastanaka, i nakon pet sati završavam s poslom.
Danas konačno imam vremena da se malo dovedem u red, pa idem kod mame u salon da me ošiša. Posle toga nas četvoro – mama, Sandra, moj brat Matija i ja – odlazimo na kafu u „Brasiliero” da se ispričamo i da podelim utiske sa konferencije.
Sandra i ja se rastajemo sa mamom i Matijom i stižemo kući. Sutradan imam završni test iz francuskog, pa učim do 1 ujutru. Nakon toga uspevam da završavim još par stvari za posao i odlazim u krevet – ove nedelje ću konačno moći da se naspavam.
Utorak, 6. jun 2023. godine
Budim se oko 8 i 30, da se polako pripremim za posao i oko devet krećem sa radom. Imam jutarnji sastanak, a posle podne imamo pola sata za igranje igrice koju biramo svakog utorka, sa ciljem poboljšanja timskog duha jer smo svi iz različitih država i različitih nacionalnosti. Ovo možda deluje kao da je korporativna formalnost, ali naša firma je mala i ovo ne gledamo kao obavezu već način da se zabavimo.
Zanimljivo je da sam u svojoj kratkoj karijeri uvek bio najmlađi u firmama, a sada sam najstariji sa svoje 24 godine. Pjer, osnivač i direktor, ima 22. To me dodatno motiviše i samo potvrđuje moju filozofiju da godine nisu jednake znanju i iskustvu, već postoji toliko mladih ljudi koji svojim radom i trudom postižu mnogo, ne obazirući se na svoje godine.
Od jutra sam prehlađen. Pijem čajeve i fervex, i konačno me je stigao sav umor i nesanica koji su mi poslednje dve nedelje polako rušili imunitet.
Nakon posla imam vremena za odmor, a posle toga odlazim na francuski, gde polažem usmeni deo ispita, dok za pismeni moram da sačekam rezultate.
Posle toga se vraćam kući kako bih stigao na sastanak gde sabiramo utiske sa konferencije.
Pored prezentacije koju smo držali, cilj nam je bio da na konferenciji otkrijemo projekat na kom smo radili i da skupimo što više mišljenja ljudi i potencijalno nađemo prve korisnike ili investitore.
Trenutno nas četvorica osnivača radimo na ovome i to je glavni razlog moje nesanice.
Ima nešto lepo u tome kada ste toliko ispunjeni nekom idejom da zaboravite da spavate kako biste je izgradili i pretvorili u stvarnost.
Na sastanku sabiramo utiske i prisećamo se svega kroz šta smo prošli ovog vikenda.
U subotu sam, odlazeći sa ETH Belgrade konferencije, video mnogo ljudi. Knez i sve sporedne ulice bile su pune, a ja sam se tek tada setio da se istog dana sprema protest.
Moram da napomenem da zbog svoje nesanice postoji šansa da sam i pogrešio.
Zavisno od političkog opredeljenja urednika sajta na kom će ovaj moj dnevnik završiti, ti ljudi koje sam tada video oko sebe možda i nisu bili ljudi, već plod moje mašte.
Nakon završenog sastanka i testa iz francuskog, konačno praznim misli i odlazim na spavanje.
Sreda, 7. jun 2023. godine
Od devet do pet, dan mi izgleda kao i svaki drugi radni dan. Nakon posla Sandra i ja izlazimo da se prošetamo, i svraćamo u „Coffee Kiosk” na Kotežu 2, koji po mom mišljenju ima najbolju kafu nakon „Brasiliera” (nije promocija, već lično mišljenje!). Trudimo se da uživamo u nekoliko lepih dana koje uspevamo da uhvatimo.
Čak i neki drugari koji su stariji od mene me često zafrkavaju da sam postao penzioner, a i sâm se nekad tako osećam, ali u poslednje vreme mi takav način života više prija. Problem je samo ako postane rutina.
Nekako više uživam u učenju i građenju stvari koje će se pokazati tek u budućnosti.
Kako kaže kineska poslovica – najbolje vreme da se zasadi drvo je pre deset godina, a u toj metafori ja sebe vidim kao nekoga ko sadi voćnjak.
Četvrtak, 8. jun 2023. godine
Kuckam kôd većinu radnog vremena, a pred kraj imam redovni mesečni „jedan na jedan” sastanak sa Nikitom, tehničkim direktorom. Nikita je iz Rusije, ali živi u Lionu već oko pet godina, a uskoro bi trebalo da dobije i državljanstvo. Pričamo o temama vezanim za posao i unapređivanje istog i delimo povratne informacije, a sastanak završavamo ćaskanjem. Pita me da li je sve u redu kod nas s obzirom na to da je čuo da se nešto dešava na Kosovu, a ja odgovaram da mi ne primećujemo ništa u svakodnevnom životu trenutno, ali da su svi ljudi iz mog okruženja bojažljivi jer niko ne želi rat.
Sastanak završavamo razgovorom o toplom vremenu i letu, jer politika svakako nije ni poslovna, a ni preterano vesela tema za ovakve razgovore.
Nakon sastanka, završavam sa poslom za četvrtak.
Dogovorili smo izlazak na kafu nakon mog posla. Sandra i ja šetamo parkom i svraćamo do opštine da pogledamo slike ovogodišnjih maturanata.
Komentarišemo šare napravljene flomasterima na staklu i pričamo o tome kako omladina nije ono što je nekada bila jer šaraju i žvrljaju staklo – kao da i mi to isto nismo radili, i svaka generacija pre nas.
Uvek mi je ta sujeta prema mlađim generacijama bila zanimljiva. Mislim da od kad postoji čovečanstvo, postoji i mišljenje kako je baš tvoja generacija ona koja je poslednja bila normalna i znala za „prave vrednosti”.
Čak je i Platon u četvrtom veku pre nove ere govorio o tome kako mlađe generacije ne poštuju starije ni svoje roditelje, ignorišu zakon i prave haos na ulicama.
Ubrzo se nalazimo sa Anjom i Strahinjom i odlazimo na kafu. To nam nije bilo dovoljno da se ispričamo jer se dugo nismo videli, pa svraćamo i do nas da nastavimo.
Ove večeri nismo igrali nijednu društvenu igru, ali ćemo to verovatno ispuniti sledeći put.
Petak, 9. jun 2023. godine
Nakon završenog posla jurimo do Beograda. Plan je da Sandru ostavim kod Ušća, a ja da se nađem sa bivšim kolegama iz prethodne firme sa kojima se nisam video skoro godinu dana.
Naravno, gužva na Pančevcu, pa se na mostu zadržavamo skoro sat vremena.
Kroz Beograd prolazimo brzo.
Nalazim se s kolegama – prepričavamo sve novosti koje su nam se u međuvremenu dešavale i komentarišemo stvari koje radimo.
Delimo znanje i nove stvari koje smo u međuvremenu naučili, pa bi ovaj razgovor nekome ko se ne bavi programiranjem verovatno zvučao kao četiri robota koja pričaju nešto jako dosadno.
Rastajem se s kolegama i nalazim se ponovo sa Sandrom. Odlazimo na suši jer smo se uželeli. Posle kombinacije pirinča i žive ribe koju obožavamo, uputili smo se nazad za Pančevo.
Subota, 10. jun 2023. godine
Sledeće nedelje imam ispite, pa danas prolazim kroz predavanja da vidim šta treba da naučim i koje projekte da završim. Malo je reći da sam kampanjac – očigledan izgovor bio bi da sam previše zauzet da bih se spremio na vreme, ali realnije je reći da sam jednostavno lenj za to.
Već sam diplomirao na Visokoj školi elektrotehnike i računarstva, ali mi je želja bila da u budućnosti završim doktorat, a to je moguće samo sa fakultetom, pa sam se upisao dodatno na treću godinu fakulteta u Bijeljini, jer bih u Srbiji morao ponovo od prve godine, što mi je već previše. Ostalo mi je još četiri ispita do diplome, pa će i to uskoro biti gotovo.
Sve ove stvari koje paralelno radim – fakultet, francuski, jedan posao, drugi posao, vreme za socijalni život i za porodicu i prijatelje – nije lako uklopiti.
„Trka pacova definiše se kao beskrajna, samoporažavajuća ili besmislena potraga. Ona izjednačava ljude sa pacovima koji uzalud pokušavaju da zarade nagradu kao što je sir. Takođe se može odnositi na borbu za finansijski ili rutinski napredak”.
Ne znam da li će moja trka sa samim sobom biti besmislena, ali za sad u njoj nalazim smisao i to je meni važno.
A da li je ova trka maraton ili sprint, to možemo saznati tek kada stignemo na cilj.
Autor je štreber i introvert koji voli da pravi stvari, voli prirodu i njemu bliske ljude – i mnogo voli da filozofira