Nedelja, 23. jul 2023. godine
Nedelja, prokleta nedelja. Nigde nikog, pustinja.
Pančevo.
Nigde nikog, nedelja.
Da li to naš grad imitira uvod pesme Parnog valjka? Ili je to možda oduvek bilo tako… Bilo kako bilo…
Prokleta. E, taj deo bih već pripisala događajima koji su nas u prethodnih nekoliko dana, po ko zna koji put, podsetili da čovek možda i može da upravlja masom, ali nikako prirodom.
Iako pripadam onoj grupi ljudi „nikad ništa, uvek isto”, poziv da razonodim sugrađane svojim sedmičnim izveštajem zdušno sam prihvatila… Da li je to dokolica jednog toplog julskog podneva učinila svoje? Ko zna… verovatno će ostati misterija.
Poslednjih nekoliko dana sam provela gledajući do iznemoglosti seriju Dauntonska opatija.
Razlog spominjanja – topla preporuka.
Za sve one koji odluče da se upuste u čari Dauntona, očekuje ih jedna impozantna građevina, zanimljiva lekcija iz istorije, mnoštvo političkih intriga, tragedija rovovskog rata, tragedija rata uopšte, fina gluma. Neponovljiva Megi Smit.
I opet, zavesa se lagano spušta, najavljujući kraj još jedne predstave pod nazivom „Dan”.
Ponedeljak, 24. jul 2023. godine
Koliko entuzijazma imamo za petak – toliko nam optimizma treba za ponedeljak.
U želji da izbegnem ono praiskonsko „E kako mi je počela nedelja, neće se dobro završiti” prokletstvo, trudim se da ponedeljak započnem što pozitivnije… A kako drugačije nego dobrom muzikom?
Tražim nešto dobro.
Zatim slušalice.
Podešavam zvuk.
Ovog puta izbor je pao na mog zauvek letnjeg favorita Chris Rea.
Plastičan zvuk tastature prigušuju prvi tonovi Aberža.
Osećaj neodoljivo podseća na ugodnu vožnju.
Typing
Typing
Typing
E tako. Proleti vreme kad imaš šta da radiš. A uz to i dobra muzika. Divota. Radni dan je završen.
Kućice moja, najljepši raju! (I tako se svaki put setim Ćopića i Ježeve kućice).
Ponedeljak. Optimizam.
Utorak, 25. jul 2023. godina
Kako „ne beži” puno ponedeljku, utorak je onaj dan koji od nas očekuje puno.
A šta mi očekujemo?
Jedan produženi sa mlekom u velikoj šolji posut prstohvatom šećera. Promešaj. Otpij. Obriši brk od pene. Pa u krug. E tako.
Radni dan je protekao u laganom ritmu. Posao kojim se trenutno bavim je nešto za šta sam se školovala i najinteresantniji deo obavljanja pripravničkog staža je upravo taj da, i pored toga što nas čeka još čitanja, pisanja i učenja, zadaci se nekom neočekivanom lakoćom daju savladati.
Iz biblioteke sam uzela Lebovićev Semper idem, knjigu sam, kao i prethodnu, uzela po preporuci. Početak obećava. Opet muzika, samo sada su slušalice suvišne, The lark ascending Ralfa Vona Vilijamsa, sledi je ugona Satijeva Gnossienne no 5. To je, po mom mišljenju, muzika za čitanje.
Mada nepraktično, dan završavam onako kako sam i započela, jednom velikom šoljom kafe.
Sreda, 26. jul 2023. godine
Danas sam, kao i uvek, ustala rano, skuvala sam kafu, i uz onaj osećaj iščekivanja, prelistavala utiske. Nekada mi misli okupiraju dešavanja od prethodnog dana, a nekada prosto san od prethodne večeri. Ne postoji bolje vraćanje u realnost od pisanja.
Dan sam provela lenjo, listajući novosti i gledajući filmove, a u jeku žustrih rasprava Barbie VS Oppenhaimer, ja iskontrirah i pustih Kopolin The Conversation. Ne pokušavajući, trenutno, da uputim kritiku (kao ljubitelj sedme umetnosti i veliki filmski svaštojed), naglašavam da ću verovatno u nekoj bližoj budućnosti i sama pogledati filmove oko kojih se „diže prašina”.
Predveče mi je stigao poziv. Kuma je. Nismo se dugo videle. Nedostajala mi je. Kako sam se uželela „Kupea”, predložila sam joj da se tamo nađemo. Stigla sam malo ranije, muzičari su postavljali instrumente, nisam ni znala da će biti žive svirke, odlično. Kuma stiže, naručujem čašu vina, fenomenalna svirka.
Hang on to your love, Šade.
Četvrtak, 27. jul 2023. godine
Nit početak, nit kraj.
Nit smrdi, nit miriše.
Četvrtak mi je uvek delovao kao falš ton koji se letimice izmigolji u izvođenju gotovo savršeno uvežbanog koncerta, pa za sobom ostavi već dopola uspavanu publiku, koja kao i do tada sedi u blaženom neznanju, ali i dirigenta, koji svestan da nesreća nikada ne dolazi sama, sada već uz znatno veći napor pomno prati svoju veselu družinu i željno iščekuje kraj izvođenja.
Kako smo vikendu blizu taman toliko da počnemo unapred da organizujemo slobodno vreme, a nedovoljno blizu da realizujemo planove, ostaje nam samo da nervozno iščekujemo petak veče.
Prokrastinacija. Četvrtak kao falš ton. Tu sam, a nisam.
Skok
u
Petak
Petak, 28. jul 2023. godine
Oprez! Preti ozbiljan rizik od lepljenja prstiju za ostatke istopljenog sladoleda na drvenom štapiću! Tu je i Sunce. Kafa. Pivo (ko šta voli).
Ili jednostavno,
PETAK.
Poslednji radni dan u nedelji je protekao neočekivano dobro! Sa kolegama sam za pauzu otišla na kafu, kratko vreme je odlično iskorišćeno za deljenje korisnih saveta ali i za mnogo smeha. Poslove polako privodim kraju, ostaje mi samo da napravim belešku „sve što ne možeš danas, ćušni za ponedeljak”.
Veče provodim uz knjigu, i dalje zadovoljna razvojem fabule…
U suštini ne bih dodavala više ništa, razlog tome je mogućnost kvarenja postignutog štimunga.
Subota, 29. jul 2023. godine
Htela bih da se naspavam, ali se moj unutrašnji sat prilagodio radnom tempu i sada, kao zarobljenik svog vlastitog organizma, sedim i pospana i razbuđena u isto vreme… Mislim da ćete me razumeti…
Ustajem lagano, kao po običaju, prva stvar koja mi je na pameti je velika šolja domaće kafe… I tako, bosih nogu, sa šoljom kafe u ruci, razdvajam bitno od nebitnog, na trenutak zastajem, otvara se prostor u mislima, kutak gde se sabira dobro i loše…
Kako pisanje dnevnika privodim kraju tako se u meni javlja neka neočekivana bura emocija. Da li je trebalo da napišem koju reč više ili možda manje? Ali kao važnije od toga nameće se pitanje, da li je učinjen svojevrstan propust ako nisam adekvatno iskoristila ustupljen medijski prostor?
Najbolji opis društva u kojem trenutno živimo, posmatrano kroz ličnu prizmu, izgleda otprilike ovako:
Naše borbe se završavaju pre svakog početka, odustajemo…
Floskula „Ćuti, može i gore”, kao najbolji pokazatelj toga koliko smo kao društvo postali imuni na pritiske pa u krizi radije trpimo nego da viknemo na sav glas (o traženju rešenja radije ne bih)…
Odrasli decu ne poznaju, kao da su klinci mala skupina vanzemaljaca poslata na Zemlju pukom slučajnošću, rođena i odgojena na drugačiji način, izgrađena nakrivo na stubovima nekih, nama nepoznatih, vrednosti…
Otuđeni smo.
Prisutna je apatija.
Netolerantni smo.
Krivi smo…
Postavila bih pitanje za sve one koji nalaze
smisao u ratu, besmisao u miru,
smisao u gladi, besmisao u deljenju,
smisao u krađi, besmisao u davanju?
Ali odgovor ne očekujem…
…kako me je melanholija ovog subotnjeg izveštaja izmorila, odlučila sam da napravim kratku pauzu, skuvala sam omiljeni crni napitak, pustila muziku i ostala još neko vreme zaokupljena mislima…
Autorka je ponekad Sima Kosmos iz dalekog svemira, a uvek ljubitelj vina, kafe, knjige, i detektivskih filmova