Nedelja, 15. novembar 2020. godine
Nedelja je uvek i svima porodični dan. Međutim, ova moja novembarska nedelja protiče radno ove godine. To me čini veoma setnom: ceo dan razmišljam o nedeljnom ručku koji neću stići da jedem… Budim se umorna. Mračne misli i zasićenost informacijama ne doprinose mom unutrašnjem miru. Ova godina je potpuna prekretnica za ljudski rod. O Covid19-u će se pričati u narednim vekovima, kao što se i dan-danas priča o Drugom svetskom ratu, na primer. Danas u 13h će objaviti nove mere sprečavanja širenja novog, opasnog virusa (koji više i nije toliko nov :“)). Nekako se nadam da će skratiti radno vreme ugostiteljskih objekata i tržnih centara. U jednom od njih, u prestonici, radim. Ja sam tip osobe koji voli organizovanost, rigidnost, fiksan raspored. Nikako mi ne odgovara trenutno radno mesto, prvenstveno zbog nedostatka tog fiksnog rasporeda. Gledam ljude, koji svaki dan ulaze da kupe nešto: knjigu, poklon, čestitku… Život ne treba da stane, ali misao koja me svaki dan opseda je: Zašto se svi ponašaju kao da im je to poslednje? Iskoristite čari interneta i kućne dostave. Umesto što ste došli u tržni centar, prošetajte sa svojim ljubimcem, porodicom. Idite u park, pored reke. I hladan, svež vazduh je zdrav. Međutim, misao koja me najviše muči danas je ta što nisam ništa dugo objavila na svojoj stranici. U vreme kada sam počela da radim u knjižari, započela sam i Zalogaj srpskog. Prvobitna ideja je bila da stranica samo privuče potencijalne nove učenike. Kasnije, u toku razrade, još mnoge, zanimljive stvari sam htela da unesem u sadržaj stranice. Ali, sve ide sporije kad ne možeš svaki dan da se posvetiš.
Ponedeljak, 16. novembar 2020. godine
Ono kada ponedeljak dobije potpuno novo negativno značenje: već treći radni dan… Budim se preumorna i iscrpljena, ali novi radni dan nije nimalo dobronameran prema meni: odlazak na posao, gužva u saobraćaju, stres… Težak je prelazak iz druge u prvu smenu… Oseća se smanjen protok posetilaca u knjižari, čemu se zapravo radujem. Treba uvek polaziti od sebe: ja kad nemam neki određeni cilj u prodavnici (bilo koje vrste), ne odlazim u istu samo da bih razgledala (kao u prekoronarno doba). Ali što se kaže: sto ljudi, sto ćudi. Tek sada razumem onu čuvenu kad smo svi bili deca: Nemoj nikada da odrasteš. Koliko god odraslo doba donosi samostalnosti, ipak je teško održavati pravi balans. Pogotovo kad još (pokušavaš da) vodiš stranicu, a uz to radiš (skoro) svaki dan, i putuješ do posla. Mnogo bi lakše bilo da radim u Pančevu. Svaki dan pravim mentalne zabeleške kako moram da osmislim par objava za stranicu unapred, da ne bih gubila dragoceno vreme u toku radne nedelje.
Utorak, 17. novembar 2020. godine
Danas se osećam neuobičajeno dobro. Iako je moja radna nedelja već na polovini, tek danas odlazim na posao odmorna, i produktivna sam ceo dan. Mada sam oduvek volela jezike, moja odluka da upišem baš srpsku književnost i jezik se desila spontano. Naravno, bilo je zanimljivih, a i besmislenih predmeta, ali moja ljubav prema jeziku je samo rasla. Zalogaj srpskog je plod te ljubavi. Sam razvoj stranice, svakako, nije tekao spontano: angažovala sam sestru od tetke, koja je svojim veštinama u Photoshop-u, realizovala moju ideju za logo stranice. Iako sam mnogo čitala i čula da je, od kako su učenici prešli na online, povećana potražnja za privatnim profesorima srpskog jezika, i dalje ne osećam to. Strpljiva sam, a do tad delim zanimljivosti o jeziku i književnosti.
Sreda, 18. novembar 2020. godine
Dan pred slobodan dan prolazi još sporije kad moraš da ostaneš sat vremena duže na poslu. Osećam se iscrpljeno. Mušterije mi traže neke poznate naslove, a ja bledo gledam u njih. Nisam uopšte u elementu danas. Razmišljam o tome kako ću deo prve plate uložiti u dalju promociju svoje stranice. Imam velike planove i ideje, ali za mnoge od njih će mi biti potrebna veća ulaganja. Ono što će se najskorije desiti je štampanje bookmarkera sa logoom Zalogaja srpskog. Prvobitno ću se orijentisati na online promociju, a kasnije planiram da svoje proizvode plasiram i po domaćim knjižarama. Radujem se novoj godini i novim projektima!
Četvrtak, 19. novembar 2020. godine
Konačno slobodan dan! Uz to, radujem se suncu (koliko god ono bilo zubato) i plavetnilu neba. Lagano ispijam kafu i uživam u svakom gutljaju. Dok sam studirala, svaki dan sam imala tačno određeno vreme za svoje aktivnosti. Jedna od njih je bila i šetnja sa mojim psom – Lili. Veoma me raduje što mogu da izađem s njom i da uživamo u suncu. Iako živim na Kotežu 1, najbolje mesto za šetnju je Kotež 2. Čim pređemo Moše Pijade, izmišljenu granicu između Koteža 1 i 2, puštam je da slobodno trči. Uživam samo gledajući je bezbrižnu. Trudim se da izbegavam teške vesti o trovanju pasa po Kotežu. Veoma me rastuži kada ne vidim nekog, od ranije poznatog psa. Priroda u jesen je predivna, podjednako kao i u proleće, samo izaziva drugačija osećanja u meni. Kada smo se vratile iz šetnje, analiziram posećenost i lajkove svoje stranice. Ono što je dobro je što se ta brojka stalno povećava. Ono što nije dobro je što mi se i dalje niko nije javio za neki čas. Još jednom ne mogu da odlučim kakva sledeća objava da mi bude, pa to ostavljam za kasnije. Uveče odlazim kod mog dečka Baneta, i uživamo u seriji i čaju.
Petak, 20. novembar 2020. godine
Sreća povodom slobodnog dana je danas za mene dvostruka: meni i Banetu su se poklopili slobodni dani. Iako vreme danas nije lepo kao i juče, ipak odlazimo u našu standardnu rutu sa Lili. Razgovaramo usput o aktuelnim dešavanjima u zemlji i svetu. Proglašena je trodnevna žalost. Ono što je cela Srbija jutros očekivala: uvođenje novih mera, još jednom izostaje. Nije ni rešenje opet sve zatvoriti, ali vreme je pravo zimsko: ljudi odlaze u kafiće i tržne centre vikendom, a tu je najveća cirkulacija virusa. Na Balkanu je neka večita borba sa vetrenjačama. Ostatak dana Bane i ja bindžujemo seriju i gledamo košraku. Volim petak, čak i kad pada kiša.
Subota, 21. novembar 2020. godine
Za neke početak vikenda, za mene početak nove radne nedelje. Ceo dan svima neprestano ponavljam prošle nedelje, a ta „prošla nedelja” i dalje traje… Posle dva dana odmora, od kolega saznajem da je jedan od kolega na bolovanju, sumnja na koronu. Na trenutak se zabrinem, ali umirujem sebe govoreći da sam i sama do sad mogla da se zarazim nebrojeno puta, samo u javnom prevozu. Uvedene su nove mere, što znači da posao sledeće nedelje ne završavam u 21h, već u 18h, čemu se veoma radujem. Dan protiče brzo, užurbana je atmosfera, veliki promet. Odlučujem da ne potpišem radni ugovor za dalju poslovnu saradnju sa knjižarom. Freedom! Iako sam se veoma lepo složila i združila sa većinom kolega, i mnogi od njih će mi i nedostajati, ipak, sam koncept poslovanja u ovoj firmi mi se uopšte ne dopada. Već imam par boljih poslovnih prilika. Dok čekam da završim poslednju radnu nedelju, i započnem svoju karijeru na nekom boljem mestu, potpuno se posvećujem svojoj stranici. Konačno!
Autorka je diplomirana profesorka srpske književnosti i jezika. Nepopravljivi zaljubljenik u život i prirodu, voli da provodi vreme sa svojim psom i mačkama, uspešna buduća biznis žena.