Nedelja, 14. jun 2020. godine
Trudim se da nedeljno prepodne provedem što mirnije uz čaj i štampu, da nekako saberem utiske od prethodne nedelje i razmislim šta mi je činiti u narednoj. Ovog jutra sam na Cvetnom trgu i dok prelistavam nedeljnike Vreme, NIN i obavezno vikend izdanje Danas-a, sebe zatičem kako se i dalje iščuđavam u kakvom užasu živimo, šta trpimo, preko koliko nepravednih i tragičnih događaja moramo da pređemo. A onda stižem do rubrike o knjigama i opet se čudim koliko se kvalitetnih naslova objavljuje u ovoj maloj zaostaloj zemlji gde broj nepismenih raste iz godine u godinu. Znači da ima dovoljno ljudi koji ispravno misle, znaju, umeju da sagledaju naše doba i nas u njemu. Nakon sat i po, koliko traje čas matematike mom trinaestogodišnjem sinu, krećem ka Matematičkoj gimnaziji iz koje klinci razne dobi izlaze skidajući maske s lica. Sat i po su rešavali zadatke pod maskama. Uvek me dirne taj dečiji napor koji ulažu u sticanje novih znanja i veština. Mogli su nedeljno prepodne da provedu u bezbrižnoj igri a onda se prisećam svog školskog doba kada mi je rešavanje matematičkih problema bilo najveći izazov i razonoda.
Ponedeljak, 15. jun 2020. godine
Ujutru krećem ka centru grada gde živi jedan osmak kojem pomažem da obnovi gradivo iz srpskog jezika i književnosti kako bi što bolje prošao na maloj maturi. I zatičem sebe kako mu govorim da ako ne zna ko su Laza Lazarević i Radoje Domanović, to je kao da ne zna ko je Čika Jova Zmaj ili, ne daj ti bože, da ne zna ko je Dositej Obradović. A onda mu i objašnjavam značaj „Mrtvog mora”. Zapamtiće to, verujem. Pri povratku kući svraćam u gradsku biblioteku koja je odnedavno omogućila korisnicima nesmetan pristup svojim knjigama. Iako me kraj kreveta čeka poveće brdo „must read immediately”, ne odolevam zovu onih knjiga koje još ne posedujem. Tokom vanrednog stanja nisam uspevala mnogo da čitam iako sam imala previše slobodnog vremena. Misli su mi se sudarale, razletale. Nijedna tema nije bila dovoljno snažna da me zaokupi. Ali ubrzo nakon ponovno zadobijene slobode kretanja, rutina se lagano vraćala u naše živote pa i strast za čitanjem. Čudim se sama sebi ali valjda je sve to normalno u nenormalnim okolnostima.
Utorak, 16. jun 2020. godine
Stižem u Pančevo da se vidim sa tatom. Dolazim često u svoj rodni grad ali se ne zadržavam dugo niti se srećem sa Pančevcima. Njih češće srećem po Beogradu nego po Pančevu. Dvoumim se da li da prođem kroz gradski park i suočim se sa realnošću ili da sebe poštedim još jednog traumatskog iskustva. Ipak, znam da moram da vidim delo onih što misle da sve rade brže, jače, bolje. Čudim se kako im ništa sveto nije, kako imaju hrabrosti da se usude da diraju u ono što postoji toliko decenija, gde su nastajale uspomene toliki niz generacija. Prizor koji zatičem bi odgovarao završnom poglavlju nekog romana gde glavni junak nemo poginje glavu i sramota ga nadživi. A onda shvatam da je upravo ovako nešto moralo da se desi kako bi ljudi konačno reagovali i suprotstavili se. Stid neke od nas ipak neće nadživeti.
Sreda, 17. jun 2020. godine
Prolazeći kroz Knez Mihailovu u prepodnevnim časovima presreću me mladi politički aktivisti i trpaju mi u ruke olovke i upaljače. Zahvaljujem im i pitam ih da li znaju koliko žena u Srbiji godišnje oboli od raka dojke prouzrakovanog prekomernim konzumiranjem nikotina. I već zatičem sebe kako povišenim glasom reagujem na njihove cinične osmehe kudeći ih što ne prave kampanje za borbu protiv zloupotrebe narkotika i ne osvešćuju građane koliko je duvan štetan, umesto što podilaze građanstvu poklanjajući im uređaje za potpirivanje štetnih navika. U svom susedstvu zatičem štand jedne ultra desničarske stranke i dve prelepe mlade devojke mi uručuju pamflet na kojem piše da se treba suprotstaviti abortusu i da će oni, tako snažni i ispravni, pomoći svim ženama koje žele da postanu majke a da se zalažu i za vraćanje vojne obuke jer je od suštinskog vaspitnog značaja. U čudu ne verujem i pitam se kome se oni to obraćaju i da li sam upala u neki vremenski procep. A dok izranjam iz podzemnog prolaza, pred očima mi je i plakat tih istih sa parolom: Znamo se, rasli smo zajedno! Sa takvima ja nisam rasla a s kim su rasle mlađe generacije pravo je pitanje. Utom se setih da danas klinci polažu malu maturu i da će mnogi od njih, bez obzira na sve prepreke koje im odrasli podmeću, uspeti da upišu najbolje škole i postanu vrhunski stručnjaci i pravi intelektualci. Otići će odavde tamo gde će se ceniti njihovo znanje i trud, kao što je otišla i moja sestra već sa osamnaest godina. Tako je bilo oduvek na ovim prostorima. Ipak jedan manji procenat najboljih ostaće ovde da nastavi borbu sa domaćim vetrenjačama (možda bi bolje bilo reći vodenicama). A bez tih najboljih, gde god oni bili, nema napretka a verovatno ni opstanka što potvrđuje vest, koju mi upravo sestra šalje, da su u Britaniji otkrili lek koji pomaže najteže obolelima od svima mrskog virusa.
Uveče odlazim sa suprugom i sinom kod prijatelja gde nas zatiče gomila hrane. Dok se sladimo i mljackamo, diskutujemo o izborima. Do sada smo obično zajedno provodili izborne noći ali ovog puta nema te euforije. Zaključak je neminovno zbunjujuć: ko je za bojkot, taj je „čka” a ko izađe na izbore, taj je izmanipulisani majmun a oni koji nisu ni za bojkot ni za izlazak na glasanje, e ti su najpametniji. Zato neka padnu maske dok stojimo uspravno kako bismo napravili red za našu decu. Šta čekamo? Dobru vest?
I da, danas na testu bilo je pitanje o Domanoviću. Znao je.
Četvrtak, 18. jun 2020. godine
Odlazim sa sinom u Muzičku školu kako bih popunila prijavu za njegov upis u šesti razred. U ćaskanju sa njegovim sjajnim mladim nastavnikom, nameće se zaključak da je učenje bez neposredne interakcije đaka i nastavnika/učitelja potpuno bez smisla i da su neostvarive i bezvredne sve ideje da hologrami, roboti i elektronska čudesa zamene živu reč i kontakt. Nadamo se će se od septembra nastava održavati bez prekida i u normalnim uslovima a saznajem i da će baš on podučavati našeg kumića koji je uspeo da položi prijemni. Zovem kumu da joj javim lepu vest i dogovaramo se da se nađemo. (Obe moje kume su Pančevke, naravno. Jedna živi u Grčkoj a druga je ovde u Beogradu.) Pitam se da li je nastavnik gitare svestan koliko je čudna činjenica da će sada imati čak četiri đaka čije su mame rođene Pančevke. Možda mu to i kažem jednom prilikom.
Dan nastavljamo u druženju sa Dicom, mojom drugaricom za „bahanalisanje” po knjižarama, poslastičarnicama i kafićima. Nedostaje nam Sofija koja se odselila u Bratislavu i samo ponekad (kad dođe na kratko u domovinu) nam se pridruži u našem višečasovnom čavrljanju o knjigama i serijama, ali i svim beznačajnim stvarima koje padaju na pamet dokonima. Jednom takvom prilikom smo tako upoznale omiljenog pisca sa ex-yu podneblja jer smo ga istog popodneva srela u tri različite knjižare i dva kafića. Sofija, vrati se! Zauvek!
Petak, 19. jun 2020. godine
Čujem se sa bratom (od strica) i čestitam mu rođendan negovog sinčića. Plan je bio da ga provedu u Crnoj Gori sa svojim najmilijima ali kako preći granicu bratske nam države. To je još jedno godoovsko pitanje šta čekamo i dokle?
Zbog posla provodim dosta vremena pred ekranom računara te uveče volim da prošetam po Tašu. S obzirom da mi sin trenira za VK „Taš”, nije čudno zašto baš ovaj park. Već petu godinu tamo se srećem sa roditeljima mladih vaterpolista i nikad da nam dosadi. Večeras je malo drugačije jer Milica slavi rođendan i vodi nas na ćevape. Nas četiri super keve tome se posebno radujemo jer nam nedostaju zajedničke večerinke i bančenja po gradovima Srbije. Naime, dva puta godišnje zajedno putujemo po unutrašnjosti kako bismo propratile utakmice naših sinova junaka. A sada zbog omraženog Konrada 19 (za neupućene, Kovida 19) propušten je KUP a za najavljeno Prvenstvo strahujemo da će biti odloženo. Iako nikad u životu nisam odradila ni jedan jedini trening i čerčilovski tvrdim da mi to ne treba, divim se trudu i volji onih koji svakodnevno treniraju a još više se radujem tamičenjima i veselju nakon postignutih uspeha.
Zanimljiva vest u večernjim satima: Crna Gora otvorila granice za Gambiju i Kirgistan a građani Srbije će još malo pričekati. Ima li mesta čuđenju ili nas više ništa ne iznenađuje?
Subota, 20. jun 2020. godine
Odlučujem da baš danas odem do galerije kod Saborne crkve da pogledam izložbu Ane Golović. Dopale su mi se njene slike i to mnogo. Ne samo zato što poznajem autorku već zato što su dobre, komuniciraju i ne ostavljaju nas ravnodušnima. Njeni aktovi žena odišu samoćom, prinudnom izolacijom, begom od nepodnošljive stvarnosti. Oslikavaju položaj žene (pa i svakog pojedinca) ne samo u ovom sadašnjem vremenu sveopšteg distanciranja, već u svakom dobu koje je iziskivalo gigantske napore preživljavanja surove realnosti. U proteklih mesec dana stizale su vesti o iznenadnim smrtima lepih mladih previše inteligentnih ljudi, koji bitke sa svojim demonima nisu izvojevali. Možda baš zato mi Anin primer budi nadu da je moguće da barem nekad, negde, neko uspe da izađe iz svog uma, svog karantina, makar na kratko, makar toliko da nas razoruža svojom lepotom.
Bekim Sejranović, više od predloga za čitanje.
Autorka je diplomirani filolog