Nedelja, 17. septembar 2017. godine
Ulazimo u Pančevo. Beba Irina nas čeka, ispostaviće se, ljuta.
Moja starija kćerka na zadnjem sedištu telefonira. „Stižemo za tri do pet minuta”, kaže dok se prestrojavam u levu traku, na raskrsnici kod Grge. Zeleno uveliko trepće. Žuto. Nadmećem se malo sa semaforom. Ali gubim, do zaustavne linije je daleko. „Pet minuta”, kažem mrzovoljno. Vreme je kao magla, ne vidi se iza zaustavne linije.
Dva dana nismo bili tu. I beba Irina je zaista ljuta.
Kratka oluja, kasnije, zatiče nas u dvorištu ateljea. Marija nas je, što inače čini, okupila i u ovo nedeljno popodne, ali joj vremenske prilike ne idu na ruku. Ni gosti joj nisu bolji. Svi kasnimo skoro pun sat.
I onda, kiša. Sa prvim kapima, sklanjamo roštilj pod nadstrešnicu, ali nema većeg uzbuđenja. Marija je i domaćin i roštilj majstor. Da ubijem grižu savesti, dok ostali gosti rade nešto po kuhinji, a deca zabavljaju bebu Irinu, stojim pod nastrešnicom pored roštilja, ali je tesno i nisam ni od kakve pomoći. Postižem samo toliko da sam nadimljen koliko i meso koje se peče.
Snažan vetar najednom stresa lišće. Kiša se potom zaustavlja, oluja pravi predah kako bismo mi ručali za improvizovanim stolom od paleta, u dvorištu. Ima nas, dece i odraslih, dvanaest. Beba Irina, trinaesta, nema mesto za stolom.
Dok traje ručak, na telefonu druga realnost – domaći mediji o oluji izveštavaju daleko dramatičnije nego o uraganima koji ovih dana jedan za drugim razaraju Karibe. Jedan naslov kaže „Pakao nad Beogradom”.
Na Tviteru i Fejsbuku jos veća drama. Više buke oko vremena nego oko Prajda. Umesto debate o ljudskoj slobodi, ili kakvoj drugoj politici, cela zemlja gleda oluju. Jedan vozi i snima autoput mobilnim telefonom dok pri brzini od 120 na sat uleće u kijamet. Potom snimak stavlja na Fejsbuk, a kolege iz medija prenose uz komentar „Onda se desilo ono čega se plaše svi vozači”. Pitam se da li misle na saobraćajnu kaznu, ali ne otvaram video. Uzimam bebu Irinu da i moja supruga ruča.
Uz vino ne pričamo o utakmici koja će se desiti te večeri, kako bi priličilo. Ni o Prajdu, kao svih prethodnih godina. O politici tek nema šta da se kaže. Nedelja je već godinama bez „Utiska…”, a portale niko ne čita.Uostalom, ni onako ne bismo imali šta da kažemo jer svi se, sve, slažemo. Oni koji se ne slažu, većina, ne sede u dvorištu nedeljom. Žive u Paklu Beograda.
Zato razgovaramo o manje krvožednim stvarima – poslednjoj sezoni serije „Game of Thrones”. Potom o kralju Milutinu. Neko komentariše i da je meso ipak gdegde krvavo.
„Živimo u zemlji koja se zove Region i govorimo jezik koji se zove Naš“, u nekoj replici kaže Sava.
Kasnije, u Regionu, gubimo utakmicu sa Slovenijom. Beba Irina nije više ljuta. Umesto da spava, prstom pokazuje na sat, na vreme koje se, sve više i za nju, nazire u magli.
Ponedeljak, 18. septembar 2017. godine
Magla nad gradom. Jedna koreanska siđo pesma kaže:
Bubanj udara u dalekom hramu, mislim da je u oblacima.
Da li je iznad doline i brda, možda ispod neba?
Spušta se veo magle, ne mogu da ga čujem.
Otkrio sam siđo otkako se koreanska kriza preselila u tvitove američkog predsednika. Nuklearne bombe i sve oko njih su moja tema, pa otud interes. Ali, ne uživamu novoj kulturi, ispostavlja se da prečesto pišem o Koreji ovih nedelja, što nije dobro. Siđo je inače drugačiji od japanskog haiku. Teško je objasniti koliko zaista – kao kajmak od na primer sira. Jer siđo je mek i kad je star, kao zvuk u magli.
Međutim, nad našim naseljem u magli se ovog jutra zaista razleže zvuk. Sirena za uzbunu.
Tek probuđeni, zbunjeni smo. Od rata nas deli jedno punoletstvo. Od RBH opasnosti privatizacija Južne zone. Sirena po svemu sudeći svira prestanak opasnosti. Ali koje? Strašan, prodoran krik sirene budi i bebu Irinu.Ostali su već na nogama. Krećemo se po stanu, ne prekidamo spremanje, iako se pitamo šta je to bilo. Moja starija kćerka odlazi u školu, a supruga na posao. Uzaludno pokušavam da dozovem 1985. Uzalud proveravam i vrata i prozore.
Zagađenje? Najzad se oslobađa linija u Službi za obaveštavanje.
„Sirena?”, pitam.
„Uključila se greškom”.
I na TV Pančevo kažu da je greška. Nekad i oni imaju kakvu tačnu informaciju. Beba Irina ponovo pokazuje na sat.
Kasnije, provodom deo dana u gradu. Apotekarka me pita da li znam šta je to bilo sa sirenom. Ostatak grada živi normalno.
„Izgubili smo od boljeg tima”, kaže jedan od penzionera u bašti Kulturnog centra, dok uz jutarnju kafu pričaju o utakmici. „Otvoreno pričamo?”
Zašto svira sirena? Opasnost je prošla. Uskoro će proći i magla.
Utorak, 19. septembar 2017. godine
U biblioteci nalazim tačno šezdeset godina staru knjigu koja nikad nije izdata nekom čitaocu – „Nuklearna energija u Jugoslaviji”. Prljava je, neprijatna pod prstima, kao da je i stvarno radioaktivna. Unutra su naravno Tito i Aleksandar Ranković, otvaraju B reaktor u Vinči. Još zvukova u magli.
Međutim, danas Tramp prestaje da tvituje celo jedno popodne i sprema se da drži govor u sedištu UN-a. Naši su mediji fokusirani na fasciklu koju mu je tog dana pokazao naš, kako bismo rekli, šef diplomatije. Jedan dnevni list angažuje eksperta u čitanju sa usana kako bismo otkrilišta su rekli i naravno, šta je bilo unutra. Ništa ne verujem svim tim nagađanjima.
„Pišeš li?”, pita Adri dok svi stojimo u hodniku. Misli na dnevnik koji sam obećao njoj i ljubaznoj redakciji Pančevo City portala. Ispraćamo Adri. Ne razgovaramo dalje o tome, ali konstatujem da je moja supruga posebno zadovoljna celim tim aranžmanom oko ovog dnevnika.
Za razliku od nje, nisam zadovoljan. Mrzim dnevnike. I mrzim portale, mada sam vodio i jedne i druge.
Prebrzo im istekne rok.
Moja supruga u kuhinji otkriva da se isto dogodilo i sa konzervom adaptiranog mleka.
Skupljamo hrabrost da to saopštimo bebi Irini. Sa nama, u Pančevu, ovde na Zemlji, mora se navići i na to – na prolaznost stvari.
No, uprkos radosti spoznaje, beba Irina je vrlo ljuta.
Sreda, 20. septembar 2017. godine
Kišni dan. Na stepenicama mi jedan kaže „Posle ovog Trampovog govora ko zna kuda ide svet”.
Već je treći dan kako u kući svi ponavljamo rečenicu „Beograd je raskrsnica svih kopnenih, vodenih i vazdušnih puteva u našoj zemlji i okruženju”.
Lepo napisana lekcija o prestonicama iz udžbenika moje kćerke za Prirodu i društvo, koju smo, iz fazona, naučili svi osim bebe Irine.
U Pančevu sam tek jednu deceniju i mada je to moj izbor, i Pančevo jeste kad se vratiš, Beograd je grad koji, prosto, volim. Prestonica. U njemu, kao i svi drugi, radim. Ali, zapravo ne volim što je raskrsnica svih puteva. Veći deo dana stojim na raznim njegovim raskrsnicama. Dok se kiša sliva niz vetrobran, semafori su dobili rat sa vremenom i čini mi se da znam odgovor na pitanje sa stepenica, kuda se svet zaputio – u Pakao Beograda.
Uveče iz Beograda imam i gosta. Beba Irina se raduje ovom društvu i imitirajući sestru, lupa po klaviru. Muzika nije bolja ni kasnije, kad moj gost i ja odemo do „Šarana”. Sedimo zato u jednom od onih naših, lepih pančevačkih restorana koje Beograđani ne poznaju kao lokalne znamenitosti.
U nedoba, kad nema javnog prevoza,vraćam ga nazad, u grad. Hoću li sada, iza ponoći, nadmudriti semafor kod Grge?
Četvrtak, 21. septembar 2017. godine
Neočekivano. Bebe, čovekovi tako nemoćni potomci, za razliku od mladunaca drugih vrsta, nisu u stanju da samostalno prežive izuzetno dugo. Od sredstava i oruđa da nešto učine za sebe imaju samo prodoran glas. Dreku i plač. No, roditelji i njihovi susedi znaju koliko je to moćno sredstvo – uprkos svim impresijama novog doba, zvukovima, uređajima, svetlima, bebin je glas nenadmašan, hipnotišući, u stanju je da zaustavi vreme. Kao neočekivana, udarna vest.
Beba Irina danas, međutim, puzi svojim putem. U jednom trenutku uspeva da sa police izvuče i obori obimnu, i sasvim beskorisnu knjigu „Šta da očekujete u prvoj godini?” Potom je naravno, cepa, stranicu po stranicu. Usotalom, to je ono što očekujemo.
Razmišljam kako je novi pločnik pred gradskom kućom očekivano, ali ipak nepravedno osuđen od sugrađana. Mogao je, istina, za isti novac i sa istim pločama u dve boje, imati maštovitije rešenje, neki znak, možda i gradski grb.Kako nisam Pančevac po rođenju meni bi se to činilo kao nešto neočekivano.
U parku srećem našeg Aleksandra Stanojlovića, urbanistu i kartografa, inače Marijinog muža. Naravno, ne pričamo o roštilju, ali ni o pločnicima.
„Medijska zvezdo”, kaže mu neko od prijatelja u prolazu, dok stojimo ispred Magistrata. Ovih dana on na promocijama i televizijama predstavlja svoju izvanrednu knjigu o pešačkim zonama. Njegove priče o urbanizmu su neočekivana vest za gledaoce, između novih Trampovih tvitova i vesti o hapšenju onog psihopate što se proslavio kad mu je žena ubijena.
Moja starija kćerka danas nema ni solfeđo, ni klavir, ali nije ponela kišobran. U prolazu sam, pa trošim pola sata uz kafu u „Brazileiru”, kako bih je posle škole iznenadio i odvezao do kuće. Sa njom je nekoliko druge dece, različitog uzrasta, svi pokisli. Pakujemo ih u automobil i razvozimo. Kao školski autobus.
Pišem o zemljotresu u Meksiku za našu novu Fejsbuk stranicu Nauka kroz priče. Ona je mlađa čak i od bebe Irine,upravo puni tek dva meseca. Mada smo sve uradili iskusno, sa planom, NKP je za mene i dalje neočekivana priča – oko naših malih priča u izuzetno kratkom roku se okupilo petnaest hiljada pratilaca. To bi bilo tri hiljade školskih autobusa.
S večeri, RTS aplikacija me podseća da pogledam intervju Olivera Stouna sa Vladimirom Putinom. „Pogledaj ga”, kaže Stoun prevodiocu, „ponaša se kao da je nešto kriv. Kao lisica kad izađe iz kokošinjca”.
„Nije bilo kokošaka”, odgovara Putin.
Krajnje neočekivano.
Petak, 22. septembar 2017. godine
Došla je jesen. Čeka na raskrsnici na ulazu u Pančevo, kog Grge. Pokvarila se na kiši.
Subota, 23. septembar 2017. godine
Beba Irina nešto kaže. Neki zvuk.
Autor je pisac i naučni novinar iz Pančeva. Objavio je dve knjige proze i više dramskih tekstova. Od 2003. je radio kao novinar nedeljnika Vreme, a od 2011. rukovodio sektorom produkcije u Centru za promociju nauke. Osnivač je i prvi urednik časopisa Elementi, kao i stranice Nauka kroz priče.