Ovogodišnji 47. Ex Teatar Fest upućuje na aktivistički potencijal selektovanih predstava, opravdan i samim sloganom „Pozorište u akciji ”. Važan segment festivala, po rečima selektorke Dušice Milosavljević, uključivale su savremene pozorišne prakse nastale i na margini kao i u samom „mejnstrim” teatru. Akcenat je stavljen na aktivizam kao ključan element pozorišnih predstava, koje imaju za cilj da „prodrmaju” uspavanu publiku i pozovu je na realnu akciju.
Za razliku od prošlogodišnjeg Ex Teatar Festa koji nijednom svojom predstavom nije mogao da opravda to Ex- od eksperimentalnog, ovogodišnje predstave su promišljenije odabrane i prizivaju, barem delićem, ako ne i delom, u sećanja – atmosferu nekadašnjih festivala malih eksperimentalnih formi, preobličenih u današnji naziv Ex Teatar Fest.
Ono što je poražavajuće jeste slab odziv publike, primetan na svim večerima, osim na predstavi Reflektor teatra: „Sumnjivo lice” za koji se čak tražila i „karta više” (iako je tradicionalno ulaz na sve predstave Ex Teatra slobodan, zbog velikog interesovanja bilo je potrebno preuzeti besplatnu kartu za ovu „Reflektorovu” predstavu). Još jedna predstava u režiji i dramaturgiji sestara Bogavac imala je dobru posećenost, a radi se o adekvatno „hronološki” selektovanoj dokumentarnoj predstavi: „Ujedinjenje ili smrt 1918”.
Ujedinjenje ili smrt 1918. – Foto: domomladinepancevo.rs
Da li je u pitanju loš marketing i slaba medijska zainteresovanost ili nezainteresovanost publike za ovakvu vrstu sadržaja? Neverovatno je da pančevačka publika koja dupke ispunjava mahom sve predstave u organizaciji Kulturnog centra Pančevo, koje nisu besplatne, ne posećuje festival, koji traje skoro dugo koliko i Bitef i koji takođe pored pomenutog Bitefa (naravno ni približno u tolikoj meri) ima impozantnu istoriju i pozorišnu tradiciju.
Pozorišna komercijalna ostvarenja samo svojom „žanrovskom” odrednicom skladište se pod – pozorišnu umetnost, ali ta vrsta pozorišta, uvek prepunjena publikom, retko kada ima dašak umetničkog u sebi i većina takvih sadržaja samo je dekorativna i prosto prazna.
Predstava „O s(a)vesti” inspirisana životom novinarke Dade Vujasinović, ubijene 8. aprila 1994. godine, dirljiva je posveta i esej u pokretu koji donosi na scenu umetnica i prijateljica Dade Vujasinović, Sanja Krsmanović Tasić. Ovu novu formu scenskog izvođenja S. Krsmanović praktikuje i razvija od 2012. godine. Publika sama bira tok predstave (izborom predloženih fusnota) i predstava je svaki put drugačija, upravo iz razloga što sled događaja (uobličenih fusnotama) nikada nije isti. Predstava se već četiri godine igra na sceni Bitef teatra, i pored toga što nije „friška”, o čemu jedan festival ipak treba da vodi računa, dobar je izbor jer njenu priču potrebno je čuti.
Pored dobrih predstava „Ujedinjenje ili smrt 1918” i još bolje predstave Reflektor teatra „Sumnjivo lice”, o kojoj je već pisano u okviru ove kolumne, snažan utisak je ostavila inkluzivna predstava „Unutrašnje svetlo” PATOS pozorišta iz Smedereva čiji koncept i režiju potpisuje Vladislav Nešić.
Unutrašnje svetlo – Foto: domomladinepancevo.rs
Da li se pozorište može doživeti bez čula vida?
Pozorište PATOS iz Smedereva istražuje koncept teatra „zatvorenih očiju” – predstava u kojoj publika pre početka dobija povez koji sama sebi vezuje preko očiju, i na taj način barem na kratko smešta se u poziciju slabovide osobe, jer svi utisci koje doživljavate tokom trajanja predstave ograničeni su na: čulo mirisa, ukusa, sluha i dodira. Glavni motivi predstave su pejsaži života u Srbiji, jedinstvena paleta običaja, verovanja i mentaliteta koji ostavljaju snažan i neponovljiv utisak. Eksperimentalno pozorište za svaku pohvalu.
Šteta samo što pančevačka publika non-stop nosi povez preko očiju, mada je daleko od otkrivanja svog „unutrašnjeg svetla”.