Bajke su važan sastojak detinjstva. One obogaćuju dečiji unutrašnji svet, bude maštu deteta i bitno utiču pri formiranju nekih kasnijih životnih stavova. Bajke su ispunjene skrivenim značenjima i mnogi psiholozi smatraju da najomiljenija bajka iz detinjstva može mnogo toga reći o vama. Upravo ta skrivena značenja bajki često u sebi nose poruku „suptilne” mizoginije koja se „opravdava” tradicijom i kontekstom vremena u kojem je nastala, a samim tim tolerancija nejednakosti u bajkama se nekako podrazumeva, jer to su bajke, to nije stvarnost.
Obavezni negativni likovi obično su vezani za zle: maćehe, veštice, kraljice. Princeze su jednodimenzionalni- pasivni likovi koji pored ultimatuma lepote često su podvrgnuti eksploataciji (Pepeljuga, Snežana i dr.), dok uglavnom sva razrešenja i spašavanja „dama iz nevolja” uvek budu rezervisana za hrabre i mudre muške junake.
Koja se poruka šalje devojčicama kada im se čita: „Uspavana lepotica” (Trnova Ružica)? Najbitniji podatak za Ružicu/Auroru/lepoticu jeste taj da je ona jako, jako lepa. Plus iz familije sa pedigreom, dakle, em lepa, em bogata. Lepotica dobar deo priče prespava, čekajući poljubac „prave ljubavi” koji će je probuditi. Njena uloga je isključivo pasivna, za razliku od princa (jer može je spasiti samo neko sa prinčevskom titulom), koji je aktivan, neustrašiv, vispren i hrabar.
Ako bismo devojčicama iznova i iznova čitali ovu bajku, mi bismo im suptilno ponudili jedan pasivni model koji ide u prilog patrijarhalnom obrascu ponašanja: Budi lepa, tiha, nenametljiva i prepusti sve odluke muškarcu.
Slično je i sa „Snežanom i sedam patuljaka”, koja pored toga što je savršenog tena i volumena, fenomenalno obavlja i kućne poslove, ona: pere, čisti, kuva i život joj nije lak, pogotovo što sve to radi puta sedam. Negativni likovi u Lepotici i Snežani rezervisani su za Grdanu (zlu vilu-čarobnicu) i Zlu kraljicu, i zajedničko za obe je neskrivena mržnja prema „mlađoj i lepšoj”, što je još jedna od propratnih pojava u patrijarhalnom obrascu, a odnosi se na stalno prisutnu konkurenciju, na zavadu koja ima za cilj stvaranje ženskog neprijateljstva. Jer ako nema solidarnosti, neće biti ni pobune.
Poznati psihoanalitičar Bruno Betelhajm u svojoj čuvenoj knjizi : „Značenje bajki” objašnjava lik zle maćehe ili kraljice/ veštice na sledeći način. Zlo koje je rezervisano za ženske likove treba da pomogne detetu pri sazrevanju i shvatanju da njihova majka nema samo jednu (dobru) stranu, već (u slučaju određenih zabrana) i drugu, onu lošu/zlu. U „Ivici i Marici” zla maćeha nagovara njihovog (dobrog) oca da usled siromaštva decu ostave na milost i nemilost. Ovde je zla maćeha metafora prestanka oralne fiksacije deteta (uglavnom vezane za period prestanka dojenja) i stalne zavisnosti od majke. „Ivica i Marica” treba da posluže kao primer samostalnosti i rešavanju problema bez asistencije odraslih.
Međutim, vrlo je zanimljivo da se negativni likovi skoro po pravilu vezuju za ženski lik, jer isključivo imamo zlu maćehu/vešticu, a ne zlog očuha/vešca.
Negativni muški lik, ukoliko i postoji, neće imati ljudski lik, već životinjski, poput zlog vuka u „Crvenkapi”. Zli vuk u „Crvenkapi” simbol je predatorskog nasrtanja na devojčicu koja je tek zakoračila u pubertet, otkrivajući svet koji je okružuje, i da na kraju bajke i Crvenkapu i baku nije spasao lovac, ova bajka bi čak mogla da bude i feministička.
Ali nije.