Jedna od prvih umetničkih revolucija u 20. veku dogodila se na samom njegovom početku, 1905. godine pojavom fovizma i fovista, „divljih zveri”, kako su ironično prozvani umetnici čija je glavna karakteristika bila žestina boja kao i vidna deformacija figura i odsustvo linearne perspektive.
Umetnici poput Matisa, Derena, Ruoa, Vlamenka nisu predstavljali određenu umetničku grupu, ali ih sve povezuje težnja ka unutrašnjoj ekspresivnosti i potraga za emocionalnom suštinom što predmeta, što ljudi. Specifičan kolorit fovisti su dobijali korišćenjem boje direktno iz tube, a fovizam i dalje važi za teško opisiv pravac jer je bio izrazito raznolik.
E, sad kakva je veza između fovizma i najnovijeg ostvarenja Toda Filipsa „Džoker” u kojem glavnu ulogu igra Hoakin Finiks i zašto ona postoji? Upravo iz razloga što je Finiks možda i nesvesno koristio upravo fovistički glumački metod, korišćenjem „boje direktno iz tube” (kostim koji nosi definitivno je fovistički).
Poput fovista kojima je eksplozija boja bila metod rušenja predrasuda i malograđanske kulture i koji su težili oslobađanju ličnosti i svođenju na instinkt kao ideji vodilji, i Finiks svog Džokera gradi upravo na identičnoj matrici.
Njegov Džoker je živopisan i eksplozivan, ali ta eksplozija dolazi postepeno upravo iz unutrašnje ekspresije, on je neverovatno autentičan, kompleksan, oslobođen i skoro se nije dogodilo da na filmu možemo videti takvu, malo je reći veličanstvenu glumačku bravuru koja je jedan dobar, ali prosečan film uzdigla na neverovatan umetnički doživljaj, jer je Finiks film za sebe.
On je i omaž svim veličanstvenim Džokerima do sada (i Nikolsonu i Ledžeru pogotovo), a opet takav unikat, jer je filmsko džokersko nasleđe toliko nadogradio da posle odgledanog filma zaista imate želju da kao nakon fantastične pozorišne predstave ustanete i nagradite glumca dugačkim aplauzom.
Džoker je više studija karaktera suptilno upakovana u priču o strip negativcu u mračnom stripovskom Gotamu (Njujork početak 80-ih). Film je pokrenuo brojne rasprave upravo iz razloga što je Finiks svojom ludački genijalnom glumom koja je i dirljiva i poetična i tragično kompleksno-„patetična”, jedan očekivano akcioni film o super junacima i antijunacima prebacio u sasvim novi žanr – ozbiljnu dramu o strip antijunaku.
Reference kojima obiluje film su očigledne, mahom su oda Skorsiziju („Taksista” i „Kralj komedije”) i Sidniju Limetu („Pasje popodne”, „Serpiko” i dr.) i iz tog „Skorsizijevog” razloga nimalo ne čudi što bitnu sporednu ulogu igra upravo Robert De Niro.
Primetne su i reference na druge filmske klasike poput „Psiha”, „Leta iznad kukavičjeg gnezda”, „Paklene pomorandže” i brojne druge.
Simbolika između nagomilanog đubreta i odnosa države i društva prema mentalnim bolesnicima je takođe više nego očigledna. (Amerika je u vreme Regana skresala budžet za zdravstvo, pa su mnogi „lakši” mentalni bolesnici umesto u institucijama, završili na ulicama).
Džoker se može čitati i kao još jedan film koji svojim nasiljem zapravo kritikuje nasilje. Brojna je kritika ispoljena na račun eksplicitnog nasilja u filmu, mada je ono u poređenju sa drugim mnogo nasilnijim i „eksplicitnijim” filmovima svedeno na minimum i više naznačeno nego prikazano.
Džoker je višedimenzionalni lik, njegovi motivi nasilja često nam se čine da su možda i opravdani jer je džoker zapravo produkt nasilja i nebrige, društvene nejednakosti, političke elite koja uživa na račun malog čoveka koji pokušava da preživi nemajući jednake šanse.
Nejednakost i nasilje rađaju nejednakost i nasilje i Džoker je možda lud, ali u nenormalnim vremenima upravo i živimo pa je ludost i ludački Džokerov smeh samo refleksija mračne i lude stvarnosti.
Smile though your heart is aching, smile even though it’s breaking…
A Finiks je, malo je reći, pokidao!