Site icon Pančevo.city

Godine koje su pojeli mrmoti

Pre dvadesetak dana u jednom delu sveta obeležen je „Dan mrmota”, proslavljen istoimenim filmom u kom glavni lik upada u začarani krug iznova proživljavajući jedan te isti dan – Dan mrmota (2. februar). Za razliku od ove dobre i inteligentne komedije, nama se ovaj mrmotski dan pretvorio u neinteligentne godine, jer se isto non-stop dešava – iste društvene deformacije se ponavljaju i mutiraju, večito gledamo slične scenarije uz konstantnu zarobljenost kruga bez izlaska.

Umori se čovek od pričanja istih priča, kao roditelji koji ponavljaju iznova i iznova jednu te istu stvar detetu, pogotovo tinejdžeru, jedan te isti refren, jednu te istu pesmu, a to dete ili tinejdžer, iznova baš ono što mu je rečeno da nikako ne radi, sve iznova ponavlja. Prkos, inat, sukobljavanje i osporavanje roditeljskog autoriteta deo su normalnog razvoja mlade jedinke i njen ulazak u adolescenciju. Kao roditelji mi i jesmo u obavezi da vaspitavamo svoje dete/decu i preživimo sve užase puberteta. Ali kako vaspitavati jedno društvo koje je razulareno, demolirano, isceđeno i toliko maligno da „nema leka apoteka”? Da li je uopšte na nama da jedno društvo i vaspitavamo?

Mediji konstantno, čak i oni koji se navodno plasiraju da nisu tabloidni, svakodnevno krše Kodeks novinara Srbije, jer femicid u kom je za proteklih osam nedelja ubijeno osam žena/devojčica i dalje nazivaju tragedijom, a ne ubistvom. Jer tragedija je nešto na šta nismo mogli da utičemo, poput elementarnih nepogoda, dok je femicid ubijanje žena i devojčica od strane muškaraca zato što su žene, a statistika nam govori da je u proteklih deset godina u Srbiji u femicidu ubijeno preko 300 žena. Ubistvo se uporno u medijima relativizuje kao tragedija, ubicama se nalaze opravdanja, žrtva se sekundarno viktimizuje i ponovo simbolički ubija.

Ženske organizacije uporno vode aktivne kampanje i u večitoj su borbi protiv femicida, zalažući se za posebno reagovanje nadležnih institucija i promenu zakona kada je o femicidu reč. A žene se svakodnevno ubijaju #kojajesledeća?

Da li nas onda više i čudi snimak koji je na društvenim mrežama postao viralan u kom na jednoj televiziji koja pretenduje da postane nacionalna, estradna zvezda u ulozi „voditeljke” u svojim emisijama normalizuje seksualno uznemiravanje? Pevačica Goca Tržan u pomenutoj emisiji osporava da je dobacivanje na ulici problematično, jer smatra (čitaj: pogrešno je naučena od malih nogu) da je dobacivanje zapravo potvrda „da ste dobre ribe”. Jer šta je uostalom i bitnije za ženu u Srbiji nego da je dobra riba?

Vrednovanje žene kao komada mesa i objektivizacija njenog tela produkt je malignog patrijarhata u kom je Tržan odrasla i u kom i dalje živi. Neosvešćenost i nepoznavanje granica prihvatljivog ponašanja i ovakva reakcija ne treba da nas čudi, jer devojčicama se od malih nogu usađuje ideja važnosti lepote, negovanosti, dopadljivosti, koketnosti, insistira se na spoljašnjem izgledu kao najvećoj vrednosti u životu. Dok učimo te iste devojčice da budu slatke i fine, ne mnogo glasne, da se smeju na neslane šale, ne reaguju na seksizam, samim tim ih istovremeno učimo kako da u budućnosti postanu i „idealne žrtve”. Žensko telo je dobro ili kada je golo i/ili kada je mrtvo.

Seksualno uznemiravanje samo je uvertira za seksualno ili bilo koje drugo nasilje.

Dobacivanja nisu OK, nisu potvrda vašeg dobrog izgleda – ona jesu uznemiravanje.

Ubistva žena su femicidi, nisu tragedije. Ubice nisu tragičari, već ubice. Za nasilnike nema opravdanja. Učimo devojčice zašto su izjave poput pomenute izjave Tržan Goce problematične. Dobacivanje je seksualno uznemiravanje, nije potvrda kvaliteta, jer žene nisu roba koja se vrednuje i ocenjuje za buduća konzumiranja. I po potrebi baci (čitaj: ubija).

***

Umori se čovek od pričanja istih priča, kao roditelji koji ponavljaju iznova i iznova jednu te istu stvar detetu, pogotovo tinejdžeru, jedan te isti refren, jednu te istu pesmu, a to dete ili tinejdžer, iznova baš ono što mu je rečeno da nikako ne radi, sve iznova ponavlja. Prkos, inat, sukobljavanje i osporavanje roditeljskog autoriteta deo su normalnog razvoja mlade jedinke i njen ulazak u adolescenciju. Kao roditelji mi i jesmo u obavezi da vaspitavamo svoje dete/decu i preživimo sve užase puberteta. Ali kako vaspitavati jedno društvo koje je razulareno, demolirano, isceđeno i toliko maligno da „nema leka apoteka”? Da li je uopšte na nama da jedno društvo i vaspitavamo?

Mediji konstantno, čak i oni koji se navodno plasiraju da nisu tabloidni, svakodnevno krše Kodeks novinara Srbije, jer femicid u kom je za proteklih osam nedelja ubijeno osam žena/devojčica i dalje nazivaju tragedijom, a ne ubistvom. Jer tragedija je nešto na šta nismo mogli da utičemo, poput elementarnih nepogoda, dok je femicid ubijanje žena i devojčica od strane muškaraca zato što su žene, a statistika nam govori da je u proteklih deset godina u Srbiji u femicidu ubijeno preko 300 žena. Ubistvo se uporno u medijima relativizuje kao tragedija, ubicama se nalaze opravdanja, žrtva se sekundarno viktimizuje i ponovo simbolički ubija.

Ženske organizacije uporno vode aktivne kampanje i u večitoj su borbi protiv femicida, zalažući se za posebno reagovanje nadležnih institucija i promenu zakona kada je o femicidu reč. A žene se svakodnevno ubijaju #kojajesledeća?

Da li nas onda više i čudi snimak koji je na društvenim mrežama postao viralan u kom na jednoj televiziji koja pretenduje da postane nacionalna, estradna zvezda u ulozi „voditeljke” u svojim emisijama normalizuje seksualno uznemiravanje? Pevačica Goca Tržan u pomenutoj emisiji osporava da je dobacivanje na ulici problematično, jer smatra (čitaj: pogrešno je naučena od malih nogu) da je dobacivanje zapravo potvrda „da ste dobre ribe”. Jer šta je uostalom i bitnije za ženu u Srbiji nego da je dobra riba?

Vrednovanje žene kao komada mesa i objektivizacija njenog tela produkt je malignog patrijarhata u kom je Tržan odrasla i u kom i dalje živi. Neosvešćenost i nepoznavanje granica prihvatljivog ponašanja i ovakva reakcija ne treba da nas čudi, jer devojčicama se od malih nogu usađuje ideja važnosti lepote, negovanosti, dopadljivosti, koketnosti, insistira se na spoljašnjem izgledu kao najvećoj vrednosti u životu. Dok učimo te iste devojčice da budu slatke i fine, ne mnogo glasne, da se smeju na neslane šale, ne reaguju na seksizam, samim tim ih istovremeno učimo kako da u budućnosti postanu i „idealne žrtve”. Žensko telo je dobro ili kada je golo i/ili kada je mrtvo.

Seksualno uznemiravanje samo je uvertira za seksualno ili bilo koje drugo nasilje.

Dobacivanja nisu OK, nisu potvrda vašeg dobrog izgleda – ona jesu uznemiravanje.

Ubistva žena su femicidi, nisu tragedije. Ubice nisu tragičari, već ubice. Za nasilnike nema opravdanja. Učimo devojčice zašto su izjave poput pomenute izjave Tržan Goce problematične. Dobacivanje je seksualno uznemiravanje, nije potvrda kvaliteta, jer žene nisu roba koja se vrednuje i ocenjuje za buduća konzumiranja. I po potrebi baci (čitaj: ubija).

***

Umori se čovek od pričanja istih priča, kao roditelji koji ponavljaju iznova i iznova jednu te istu stvar detetu, pogotovo tinejdžeru, jedan te isti refren, jednu te istu pesmu, a to dete ili tinejdžer, iznova baš ono što mu je rečeno da nikako ne radi, sve iznova ponavlja…

iznova ponavlja…

iznova ponavlja…

iznova ponavlja…

Exit mobile version