Postoje smrti „poznatih” koje vas pogode kao da su vam rod najrođeniji, jer sa tim glumcima, pevačima, piscima uz koje ste odrastali i delići nas samih umiru i gase se polako. Bouvi, Princ, Džordž Majkl, Koen, Lu Rid (Robin Vilijams pogotovo zbog samoubistva, kao u srednjoj kada se ubio Kobejn), a pre nekoliko dana otputovaše i Žana Moro i Sem Šepard. A Sem je meni, a verujem i mnogim drugim ostao pojam ideala spojenog u savršenom miksu mačo intelektualca i produhovljenog kauboja. Muževan, sofisticiran ćutolog, izvanredan pisac, realističan glumac i uopšteno govoreći redak primerak savršenosti. Sem je bio moj najveći celebrity crush, veći i od Vlade Divljana u koga sam kao petogodišnja devojčica bila ozbiljno zaljubljena, veći i od Džoni Depa u koga sam prvenstveno bila zaljubljena jer je on bio Edvard Makazić, a i zbog filma „Beni i Džun”, koji je prosto divan.
Sem je igrao u „Voyager-u”, ekranizaciji „Homo Fabera” Maksa Friša. A taj film je za mene najromantičnije-najbolesniji film svih vremena. I jedan od najlepših i najtužnijih. U njemu igra najdivnija Džuli Delpi (u koju sam takođe od tada zaljubljena, a ta zaljubljenost će kulminirati trilogijom Ričarda Linklejtera). Ali da se vratimo na Sema i „Putnika”. Ima nečeg nestvarno lepog u tom filmu. Zbog tog filma sam upisala Istoriju umetnosti, to je film o ljubavi i putovanju, grčka tragedija odevena u zapadnoevropsko odelo. To je film u kome steknete fetiš prema muškim šeširima, brodskim putovanjima, muzejima, kafeima i ćutljivim intelektualcima sa naočarima. Ima ona scena kada Sabbath (Julie Delpy) ostane sama u pariskom kafeu i istovremeno mrcvari neko parče torte dok puši cigaretu, nosi konjski repić i džemper boje rubina . I potom se vrati Sem i sedne pored nje,(a pre toga su bili u Luvru). E, ta scena je esencija romatnike. Njoj jedino može da parira scena iz „Before Sunrise” kada Ethan Hawke i (opet) Julie Delpy slušaju ploču i gledaju se krišom. Atmosfera „Putnika” je setna, blago bajkovita, tako „francuska” i neodoljivo romantična. Jedna moja drugarica kada je umro Šepard preko društvenih mreža komentarišući baš ovaj film napisala je kako je kao mala želela da Sema zamrznu ne bi li je „sačekao” kada poraste. Zanimljivo mi je kako sam kao mala bila ubeđena da se niko živi osim mene toliko ne oduševljava Semom, i čak bila malkice i ponosna na sebe i činjenicu da se meni – devojčici od 13-14 godina najviše dopada Sem, a ne neki Bred Pit ili Kianu koji su se dopadali svima.
Kasnije sam čitala njegove priče i drame, gledala ga u brojnim filmovima i pre nekoliko godina ponovo se sa njim srela u autobiografskoj knjizi „Just Kids” Patti Smith. Patti je nakon Semove smrti napisala dirljiv poslednji pozdrav u vidu kratkog eseja i osvrta na dugogodišnje prijateljstvo sa Šepardom (svojevremeno su bili i u vezi, mada to nije ni bitno jer je on za nju zauvek ostao „My buddy”). I u toj posveti Semu postoji jedan prelepi deo u kom govori kako je Sem voleo uvek da bude u pokretu. Često bi jednostavno otišao, noseći sa sobom samo akustičnu gitaru, svesku za beleške i gomilu knjiga, odvezao bi se negde gde nije bio pre, gde možda u prvi mah nije ni želeo da bude. Ali bi mu ta preko potrebna samoća u nedođiji uvek poslužila kao inspiracija. Za Patti je Sem bio i ostao njen „buddy”, a za mene će Sem Šepard biti uvek večiti lutalica, sanjar i putnik. Onaj koji sanja konje. Zauvek.