RTS godinama zaobilazim u širokom luku. Ne pratim domaće serije, ne zanimaju me babe koje se češljaju, ubice nečijeg oca, ekranizacije režimskih pisaca ili bilo kakvi istorijski bućkuriši.
Prvu epizodu serije „Jutro će promeniti sve” nisam pogledala u redovnom terminu već naknadno, zahvaljujući blagodetima interneta i prilično naoštrena da mi se u startu ne dopadne, jer mi je uvodna špica delovala kao reklama za Vip. Većinu glumačke podele (začuđujuće dobre) gledala sam u pozorištu, (osim Andrije Kuzmanovića). A scena koja me je „kupila” vezana je za „pečurka momenat” prve epizode i dijalog između Filipa i Senke (Nikola Rakočević i Jovana Gavrilović).
Onda sam pogledala još jednu, pa još jednu epizodu, pa još jednu, pa hajde još samo ovu, pa da vidimo šta je posle bilo plus još jednu, i do sada 32 od ukupno 39 snimljenih. Dobar scenario (Maja Pelević, Dimitrije Kokanov, Milan Marković Matis, Filip Vujošević i Boris Grgurović), dobra režija (Milica Tomović, Goran Stanković i Vladimir Tagić) i naročito izuzetno dobra glumačka podela: Nikola Rakočević, Jovana Stojiljković, Andrija Kuzmanović i Isidora Simijonović u glavnim ulogama i uvek odlični Nebojša Dugalić i izuzetna Anita Mančić (provereni glumački pozorišni par), recept su za uspešnu i kvalitetnu domaću seriju.
Priča o mladim ljudima na pragu tridesetih ili u ranim tridesetim godinama, prilično je realna, počevši od blage zbunjenosti i nesnađenosti glavnih likova, njihovog ispitivanja, traženja i lutanja, realnih, neušminkanih problema, bilo da se radi o stambenim pitanjima, poslovnim prilikama i neprilikama, ili emotivnim brodolomima.
Lik Filipa (Nikola Rakočević) nekadašnjeg izuzetnog studenta ETF-a i velikog potencijala koji se vraća iz Amerike, poprilično razočaran i nesnađen, u koju ne namerava da se vrati jer ona realno i nije tako „obećana zemlja”, stvaran je lik.
Kao i lik njegove sestre Anđele, doktorantkinje na katedri za psihologiju koja ispituje svoju seksualnost i otkriva da je lezbejka. Upravo u suptilnim prikazima Anđelinih pokušaja da ostvari vezu sa drugom ženom, krije se i suptilna subverzivnost serije, jer po prvi put u domaćoj seriji, imamo lik koji ne pripada uvek podrazumevajućoj heteronormativnosti, i to još na kanalu RTS-a.
Problemi mladih ljudi u seriji „Jutro će promeniti sve” poprilično su stvarni. Serija je, takođe i lep prikaz Beograda, i to ne onog ušminkanog,viđenog u seriji Gorčina Stojanovića „Lisice”, već realan (onoliko realan koliko uopšte može biti u jednoj seriji), život Beograda i njenih stanovnika koji često nemaju para, nemaju stalne poslove, već se snalaze od danas do sutra, kako znaju, smeju i umeju.
Ono ipak najbolje, što pored dobrog scenarija i odlične glume nosi ova serija, jeste njena muzika. Ona je lajt motiv serije, urbana je i alternativna (česte omražene reči koje u sebi nose negativnu konotaciju, kao da je urbanost, sama po sebi loša) i najbolje oslikavaju vreme danas. Pogotovo u vremenu zombiranih devedesetih i odvratne mutirane turbo-folk muzike koja se plasira kao nova urbanost i vrednost, a kvaliteta ni na vidiku.
Ako ni zbog čega drugog, ova serija je muzička lektira, ona promoviše dobre i kvalitetne stvari, i jedina zamerka koja postoji, odnosi se na njenu nedovoljnu angažovanost (u dobroj meri svakako je ima), prvenstveno na kritiku sistema u kojem živimo. Neke okolnosti i neke pojave se ne nazivaju pravim imenom, već se neke stvari samo nagoveštavaju (primer toga je situacija na Anđelinom fakultetu na koji „preko veze”,a vrlo verovatnije preko stranke dolazi lik sa „sumnjivom diplomom”). Ali, ne zaboravimo, serija se prikazuje na državnoj televiziji, čudno bi bilo to i očekivati.
Jutro možda neće promeniti sve, ali domaće serije svakako hoće.