Seksualni napad umetnika Nenada Rackovića (poznatijeg kao Džoni) na aktivistkinju Inicijative Ne da(vi)mo Beograd, nažalost je samo još jedan pokazatelj malignog stanja društva koje toleriše nasilje prema ženama, relativizuje ga u zavisnosti od toga čime se bavi napasnik i paradoksalno umesto automatske osude napada, ono napada žrtvu i staje (čast izuzecima) na stranu napasnika.
Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd posle objavljene vesti o incidentu na svojoj zvaničnoj Facebook stranici, pozvala je širu javnost na javnu osudu čina i ličnosti „Džonija-superstara”, što je rezultiralo Facebook okršajem. Odjednom ponovo se napada žrtva koja se okrivljuje jer incident nije prijavila policiji, (što je njeno pravo i razlozi zbog čega nije ne treba da umanjuju sam slučaj); procenjuje se i dovodi u pitanje težina incidenta, jer smo kao društvo naučeni da normalizujemo seksualni napad ukoliko se ne radi o nečemu drastičnom, poput silovanja.
Većina devojčica odrasta uz seksualno nasilje, a da nije ni svesna da se radi o nasilju jer se ono toleriše i minimalizuje. Često „opravdani” ludilom pubertetskih hormona dečacima se tolerišu nasrtaji na tela njihovih vršnjakinja, i sva ta pubertetska „hvatanja” i „kebanja” su skoro pa izjednačena sa nekom vrstom dečačke inicijacije budućih „pravih mužjaka”, i na njih se ne gleda sa negodovanjem, ona se ne smatraju problematičnim ponašanjem, pa ni ne čudi da se kasnije ovakvi „Đole-haubica” incidenti smatraju za benigne, ništavne, ni pomena vredne.
I ne samo to. U slučaju Rackovića sam seksualni napad pokušavaju mnogi (mahom sredovečni muškarci iz javnog života) da prevedu i predstave kao umetnički čin!?? Jer, kao što reče čuveni scenograf/fudbaler/reditelj Gorčin Stojanović u svojoj „Besedi o Džoniju”: „To što vas je poškropila neka kap njegova dara, sve i da je, kao što nije, šetao patku (ovo sad jeste prostakluk, da lakše pojmite), bio bi to umetnički čin, što uvek, a u njegovom slučaju poglavito, znači – politički čin.”
Što u prevodu znači da aktivistkinja Inicijative NDBG treba da bude počastvovana što je ruka „superstara Džonija” završila baš na njenom turu i što je baš njeno telo izabrao Džoni za simulaciju seksualnog čina, to je dakle, kada malo bolje (s gorčinom) shvatimo zapravo – velika čast.
Ne postoji „olakšavajući faktor” za umetnike u slučaju nepriličnog ponašanja. Ekscentričnost i umetnički čin su jedno, a seksualno uznemiravanje, nepoštovanje autonomije tuđeg tela i seksualni napad su nešto drugo. Pekar, lekar, apotekar ili… umetnik, nebitno je šta ste, ukoliko ste napasnik.
I sve te žene koje su se po objavljenoj vesti o seksualnom napadu Džonija-skejtera javile i obelodanile da je nekada ranije, pre pet, deset, petnaest i više godina takođe i njih seksualno napastvovao „veliki umetnik” svima njima treba da bude prosto milo u srcu jer su one isto tako, poput aktivistkinje, izabrane od velikog maga Rackovića.
Maga do vraga.
Naslovna fotografija: Zoran Ilić