Konačno je došao i taj dan da odem na zasluženi trolovski odmor.
Rodos je bio moja izabrana destinacija i mogu vam reći da je u ovo pandemijsko vreme septembar idealan mesec za odmor. Temperatura idealna, turista u znatnije manjem broju, zaštitni faktor #30 sasvim dovoljan, vetar pirka, milina. Ili u mom slučaju mileina (ako ste zaboravili moje ime je Mile 🙂 ).
I tako, ja, Mile, revakcinisan, minimalno opremljen (kupaći iz principa ne nosim, nisam antivakser, naravno, ali sam okoreli antigaćer), ukrcah se tako na čarter do Rodosa, smestih se baš u samom gradu Rodosu, na pet minuta od vetrovite plaže (mi trolovi prosto obožavamo talase), a nekih dvadesetak minuta od starog grada kojeg sam uzduž i popreko prešao svojim trolovskim tabančićima i toliko sam i dalje oduševljen da ću vam ukratko preneti svoje utiske o magičnosti starog Rodosa.
Popločan čuvenim mozaicima tehnike „Pebble“ specifičnim za grad Rodos i još neka ostrva Dodekaneza (crno-beli kamenčići koji liče na nešto jestivo), stari grad je jedna predivna arhitektonska eklektičnost kao uostalom i ceo Rodos, jer imate pred sobom nekoliko džamija, vizantijsku crkvu danas pretvorenu u muzej, ostatke gotičke crkve, arheološki muzej, Kahal Shalom sinagogu iz 1577. godine, jedinu od nekadašnjih šest, danas i muzej, čuvenu ulicu Vitezova koja vodi do Palate Velikog Majstora iz 14. veka, preslatke taverne, kafee, spoj mediteranske i orijentalne vreve, ma jedna prosto divota. A dobro im je i pivo.
O hrani tek šta da vam kažem, trolovi su poznati kao veliki gurmani i ljubitelji različitih kuhinja, pa sam pored grčke, degustirao i indijsku, tajlandsku, japansku i italijansku, probao lokalna vina (najviše mi se dojmio roze „Rosalia”) koje prvi put probah u magičnom lokalu „Poslednji batler” vizuelno inspirisanim prohibicijom i šmekom tridesetih gde se sluša sjajan sving i džez i gde je i trolovima uvek uživanje i zez.
Dopada mi se što mi se recimo dogodilo kada sam ušao u pravoslavnu crkvu, nehotice zaboravljajući da stavim masku, jer sam mislio da sam sam, iz oltara istrčao pop i opomenuo sa „Parakalo maskas!” Što se podrazumeva da svuda gde ulazite nosite maske. Na plažama nije bio gužvanjac, bilo je i nekoliko kruzera sa gomilom, mahom Francuza, ali svi oni takođe nisu se po starom gradu gurali, moj trolovski mir narušavali, ne osetih nigde neki naročiti stiskanjac i neprijatanjac.
Najviše mi je prijalo što sam se isključio na tih deset dana od svih vesti, barem sam pokušavao da ih preskočim, jedino mi je i dalje neprijatno od onog obaveznog slušanja himne u našim školama pred početak časa, a i nejasno jer, kako treba mi Trolovi da se osećamo kada čujemo ono: „Bože spasi srpski rod”, mislim, gde smo mi trolovi u celoj toj priči, OK ne nosimo gaće, ali zbog čega smo uvek mi isključeni!? I čuo sam i za onaj dan zastave, mislio sam da je u pitanju dan automobila „Stojadin”, ali sam onda shvatio da je u pitanju bio i neki maskenbal toga dana, tema Srednji vek i baš mi je krivo što sam to propustio jer mi trolovi obožavamo maskanbale.
Iskoristio sam maksimalno svoj odmor na Rodosu, pa sam brodićem pored Lindosa i akropolja iz 10 veka p.n. ere, obišao i neke najlepše plaže, a skoknuo sam takođe brodićem i do obližnjih ostrva Simi i Halki, na kojima bih mogao da živim kada odem u trolovsku penziju, jer mi se kućice pogotovo na Simiju sjajno uklapaju uz stajling i friz.
More na Halkiju je prozirni tirkiz, nestvarna čistoća i bistrina dna, a pošto mnogo volim da ronim, tamo sam se nekako najbolje naronio. Moj nudizam svuda je bio lepo prihvaćen, takođe nikoga nije uznemiravalo ni to što sam često radio jogu na plaži.
Nisam kupio kišobran na Rodosu, ali ipak mislim da ću se tamo ponovo jednom vratiti.
Vaš Mile sa Rodosa
(jer je Kolos nekako passe´).