Ćuti, dobro je. Ma, nema od toga ništa. Samo da ne bude još gore.
Ovu mantru slušamo od malena, odrastamo sa savetima da je dobro da ne reaguješ, jer ćuti, dobro je i nema od toga ništa.
Ne budi odvažna, budi mirna, smerna, ne budi trvrdoglava, budi fina slatka devojčica, niko te neće voleti ukoliko nisi fina, slatka devojčica, ćuti, dobro je. Nema od toga ništa.
Neke druge devojčice nisu bile samo slatke i fine i smerne, naprotiv, bile su vrlo tvrdoglave i glasne pa su izrasle u žene koje su se usprotivile patrijarhalnim obrascima i promenile zakone.
Neke žene koje nisu bile tihe i „fine”, izborile su se za pravo da možemo da glasamo, pravo na obrazovanje, pravo da se razvedemo, pravo na abortus. Neke žene koje nisu bile tihe do pre nekoliko dana u Poljskoj su na ulicama Varšave i drugih gradova ponovo branile to isto pravo na abortus kao osnovno pravo da odlučujemo o svom telu i svojim reproduktivnim organima u koje crkva perverzno mnogo voli da zaviri i da odlučuje o tuđim matericama tretiranjem žena kao pokretnih inkubatora.
Pokojni Amfilohije, poznatiji kao „Rista Sotona” izjavio je jednu od najopsukrnijih i najmizoginijih uvreda na račun žena, kriveći ih „kako su u svojim utrobama pobile više dece nego Hitler, Musolini i Staljin zajedno”.
Kada opominjemo devojčice da budu fine, tihe i slatke = dopadljive učimo ih da kasnije prećutkuju nasilje, opravdavaju nasilnike „ma, ja sam ga nečim sto posto iznervirala”, „ručak mi je bio zagoreo“, „nosila sam kratku suknju”, učimo se da prihvatamo položaj žrtve kao nešto normalno, nešto što se podrazumeva, što nam je urezano u DNK. Ćuti, dobro je, ili, od toga nema ništa.
Juče sam ponovo zvala policiju da prijavim verbalno nasilje kojem sam bila izložena u jednoj pančevačkoj apoteci zajedno sa dvema farmaceutkinjama od sredovečnog muškarca koji nije hteo u apoteci, uz prethodno dve ljubazne apotekarkine molbe, da stavi masku i stavio ju je onako u položaju poznatim u narodu „kao kada iz gaća penis viri”, ona fora, evo stavio sam, ali ne i preko nosa, jer ja sam baja, ja teram po svome.
Dotični muškarac, niskog rasta, srednjih godina, sa jarećom prosedom bradicom, gustom tamnom kosom i tamnim okvirom naočara u dva broja većoj teget jakni za kišu i donjem delu trenerke, pozvao se na to da je on iz policije i da može sve da ih zatvori, ako hoće, sve sa ti, sve sa vređanjem, nakon čega sam i ja kada sam se umešala dobila kompliment da sam „kučketina koju niko nije ništa pitao i da pušim k. Pozvala sam policiju i prijavila incident i verovatno lažno predstavljanje dotičnog, nakon čega mi je policajac u pančevačkom SUP-u čak podrugljivo rekao „Pa, šta, kao, jeste se osećale nešto kao ugroženo?”
Jer, šta ima veze, verbalno nasilje, poput i ostalih oblika nasilja svakodnevno se normalizuje, a ukoliko ne dobijete batine to verbalno nasilje ni ne tretira se kao problem, jer šta ima veze, sve smo mi kučketine, pičketine, nedojebane, i da pušimo k…
Zašto sve ovo pominjem, i kakve veze ima „farmaceutski incident” sa situacijom u Poljskoj?
Da Poljakinje nisu reagovale, da su rekle, ćuti dobro je, nema od toga ništa, sporan zakon sada ne bi bio stopiran. Kao što sam prijavljujući agresivnog mentola, koji verovatno nikad neće biti ni priveden, ali je ipak patrola izašla na teren i uzela izjave, reagovala jer na bilo kakav oblik nasilja treba uvek reagovati.
Možda vam to deluje nebitno, nešto što se podrazumeva, ali upravo nereagovanjem nasilnici misle da im se sve može. Verbalno nasilje je takođe nasilje. Niko ne sme da vas vređa. A žene ženama treba da čuvaju leđa. Poljakinje su nam pokazale da je promena moguća. Ukoliko smo solidarne, glasne, hrabre i ne damo na sebe.
Budimo „kučketine”.
Kučketine su retko žrtve.
One fine, dobre, smerne i mirne, gotovo uvek jesu.