Htela sam da pišem o Njujorku tokom pandemije i putovanju u betonsku džunglu koja je sada i dalje haotična, vidno turistički neispunjena (što je donekle i plus jer se u muzejima osećate kao na nekoj privatnoj turi), o znatno većem broju beskućnika, mnogim zatvorenim lokalima, porastu narkomanije, nepokošenim travnjacima u parkovima, ali i o iskri koja i dalje tinja i polako se razgoreva jer su Njujork ljudi, i ludi i divni i divlji i mili.
Htela sam da pišem o čudnom fenomenu pravilnog nošenja maski u prevozu i prodavnicama, iako su tokom mog boravka, od maja do juna, i mere malko popustile, jer je veliki procenat odgovornog stanovništva vakcinisan. Nema nošenja maski ispod nosa, na bradi, uvetu poput minđuše, ili nosiš pravilno ili nećeš ući, u prodavnicu ili prevoz… Maj u Njujorku je posebno cvetan, proleće stiže kao ja u gimnaziju na prvi čas u zadnji čas.
Htela sam potanko da vam pišem o postavkama u Vitniju i Momi, o trijenalu u Asia society, o omiljenom gradiću Tarrytown u kom sto posto žive veštice i gde vam kelneri pričaju o zalasku sunca dok degustirate neki strava sir i koktel koji vam se slaže sa haljinom.
Ali, slučaj „Palma” koji se ne pomera dalje od početka, tabloizuje se i postaje estrada, gde glavni krivac državi je ljubimac, otkrivanje višedecenijskog seksualnog uznemiravanja devojčica u prestižnoj Petnici, pretučena žena na Adi, pretučena žena u teretani, porast femicida i urnisanje prirode i zelenila u mom gradu prebivališta, zagađenom, prljavom, raskopanom, loše osvetljenom, urbanistički degenerisanom, prosto stavljaju njujoršku putešestviju u drugi plan.
Najzelenije i najstarije naselje u gradu – Tesla, odavno je meta investitorkog alavog bezumnog plana urušavanja normalnosti, kome mnogo smetaju zdravi, divni platani od pola veka, pa ih u sred bela dana, bahato, flešgordonovski poseku, jer šta ih briga, lova je to, jedno stablo nebitno je, potreban im je ulaz u još jedno ruglo u okviru tržnog centra, nećemo ga reklamirati imenom, jedno stablo, ma šta ima veze, poseci, ojadi i to malo zelenila što zagađenje barem malo sanira.
Al’ međutim ima hrabrih ljudi, ima ljudske inicijative Odbranimo Teslu, ima volje, ima upornosti, ima dežuranja ispod preostalih platana, ima joge i drugarstva ima ekološke svesti, ima dece koja poput mog drugara Nikole, desetogodišnjaka koji bira da se ne vidi sa drugarom tog dana kada su posekli platan, dolazi sa tatom i bratom platan da brani.
Ima male Petkane koja crta portret ljutog Nikole Tesle pored kojeg je znak precrtane sekire koja ubija drvo. Ubijanje drveća postao je srpski „brend” i trend. Odnos prema posečenom stablu proporcionalan je odnosu prema ubijenoj ženi, pretučenoj ženi, zlostavljanoj ženi, devojci i devojčici. Žene Srbije su posečena stabla, ni prvo, ni poslednje. Jedno stablo manje-više, jedna žena, gore-dole. Ekocid, femicid.
U slučaju posečenih stabala uvek postoji investitorska krvopija, vampirska mafijška vlast kojoj je profit iznad zdravlja, razuma i života ljudi. U slučaju „posečenih ženskih stabala” nema investitora nalagodavca, ali je tretman prema životu isti, ženski život je samo jedno nebitno posečeno zdravo stablo, ne treba se ni obazirati, dolićemo, prelićemo beton. Zacementirati sve leševe, svo korenje, zagušiti krik, beton, beton, samo beton. Srbija mrzi drveće kao što mrzi i ženu.