Laura Mulvey, britanska feministkinja i teoretičarka filma u svom poznatom eseju „Visual Pleasure And Narrative Cinema” iz 1975. godine, kada govori o holivudskim filmskim klasicima poistovećuje gledaoca sa muškim subjektom, glavnim protagonistom, dok lik žene u holivudskom filmu izjednačava sa „objektom požude” u koji je uperen „muški pogled”, tačnije pogled i glavnog junaka i publike koja se identifikuje sa glavnim akterom. Holivudski ženski likovi pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, po Lori Mulvey bili su namenjeni gledanju, dok je pozicija kamere i glavnog (muškog) aktera bila nosilac tog pogleda. Femme fatale u holivudskom filmu, pogotovo u noir filmovima predstavljale su predmet erotske fantazije koji zaokupljuje i često „zamajava” dominantnog muškog aktera. Da su femme fatale još uvek aktuelne, imali smo priliku da se uverimo prošlonedeljnim nastupom američke muzičarke Chrysta Bell koja je održala koncert u prepunom KC „Grad” u okviru Paralel festivala (beogradskog festivala subkulture).
Najavljivana kao „muza” Dejvida Linča, Chrysta Bell je svojim nastupom oživela sve dive zlatnog doba Holivuda na čelu sa Ritom Hejvort i Merilin Monro. Chrysta Bell se okušala i kao glumica (doduše manje uspešno) u poslednjem serijalu kultne serije „Twin Peaks”, ulogom FBI agentice Tammy Preston. Saradnju sa Dejvidom Linčom započinje još 1999. godine, što je rezultiralo objavljivanjem zajedničkih albuma, desetak godina kasnije: „This Train”- debitantskog i drugim: „Something in the Nowhere”. U KC „Grad” Chrysta je predstavila svoj novi album „We Dissolve”, objavljen ove godine, čiji je producent ovog puta bio čuveni John Parish, zadužen za lansiranje u nebesa, zvezde PJ Harvey. Okarakterisan kao dream pop, muzički stil Chrysta Bell, mešavina je senzualnosti Portisheada uz nešto „tvrđi”, rokerski zvuk na poslednjem albumu „We Dissolve”. A upravo je ta manipulacija seksualnošću koja prati njen nastup i uopšteno celu karijeru Chrysta Bell zanimljiva, jer iako izuzetnog glasa i autentičnog zvuka opet se insistira na tom „spoljašnjem”, vizuelno-telesnom utisku koji Chrysta ostavlja. Ukoliko se radi o samosvesnom izboru korišćenja seksualnosti u sopstvenom nastupu, tome se ne može onda ništa prigovoriti, jer iako deluje barem na početku koncerta kao nešto prilično fake, činjenica da žena maestralno i peva i svira, uz odličan bend koji opet deluje previše „pozerski” dolazimo do zaključka da je njihov zajednički nastup upravo isečak, vremeplovski oblačak holivudskog zlatnog doba i čak možemo da celokupan femme fatale pozeraj okarakterišemo kao blagu parodiju na „objekte požude” koji su bili rezervisani za holivudske dive. Čak i scenografija koncerta ovo potvrđuje; na stranu to što vrlo svesno liči na „Twin Peaks” scenografiju Crne i Bele kolibe: teška, plišana, crvena zavesa i lampa koja daje mistični prizvuk i specifičnu atmosferu sceni, upravo naglašavaju da je sve samo predstava. I što bi rekla sama Chrysta: „Now and then, I know exactly where I’m going”.
Autor noseće fotografije: Jovan Ristić