Može se shvatiti bukvalno ovogodišnji naziv 51. Eks Teatar Festa „Ples sa vremenom”, jer ste istovremeno u gradu imali tri festivala, pomenuti Eks Teatar, BUDI (Bijenale umetničkog dečjeg izraza) i Klasik Fest.
Usled još uvek teško ostvarive mogućnosti kloniranja, nemoguće je bilo istovremeno biti prisutan na svim događajima. Ponovo se javlja problem večite nekomunikacije među ustanovama kulture i organizatorima festivala, jer su svi pomenuti događaji zaista bitni i važni za kulturu ovog grada.
Stigla sam da pogledam samo četiri predstave na ovogodišnjem Eks Teatru, i to sjajnu „Ja sam Akiko” znatno ranije, jer se više puta igrala na sceni Centra za kulturu.
Ono što bi bilo jako dobro, (osim da se programi ne poklapaju, jer postoje ljudi koji zaista žele da idu i na Eks Teatar Fest i na Klasik Fest, Budi se uglavnom odigravao tokom dana), da se, kada je u pitanju Eks Teatar Fest, razmišlja i o igranju predstava na alternativnim mestima jer se to prosto očekuje i podrazumeva od ovako dugovečnog i važnog alternativnog festivala. Eks je skraćenica od eksperimentalnog, gde je taj eksperiment?
OK je prostor Apola, ali dvorana Ateljea mladih je zrela za detaljnu rekontrukciju, zagušljiva je i prilično „tradicionalna”, mnogi umesto da se naguraju u tako mali prostor, odustanu. Sjajno je igrati predstave po klubovima i kafićima (kao što je klub „Pogon” u kom su se ranije već igrale neke predstave, postoji dobar novi deo terase u kafe Galeriji, postoji i park (doduše ponovo se „renovira” dobar deo centralnog dela, jer to su prioriteti). Šta je sa prostorom premeštenog zatvora, dvorišta Muzeja, ili nekim novim mestima? Alternativa podrazumeva i subverziju.
Klasik Fest se jedno veče odvijao u nekadašnjem Studentskom domu, zašto ne i Eks Teatar? Pre nekoliko godina ovde je bila izvedena odlična predstava „Sestre Baruh”, i ovaj prostor je tradicionalno bio rezervisan za alternativno pozorište. Zašto ne igrati predstave i u Evangeličkoj crkvi? Ako je bezbedna i dostupna za Klasik Fest zašto nije i za Eks Teatar?
I toliko o glasnim razmišljanjima o prostorima i plesu sa vremenom.
Sada prelazim na prestavu „Bakice” koju, ako ste pogledali, blago vama i nama, ako niste, stvarno mi je žao, jer možda niste ni znali kada se igra (još jedan propust, loša obaveštenost potencijalne publike, možda da se uradi bolja najava programa?, ili ste možda bili na Klasik Festu) ili još bolje bili ste sprečeni jer ste bili na protestu protiv nasilja, zakazanom u 18h u Beogradu. Svaka čast ako ste bili.
Opšti utisak – „Bakice” su razvalile.
Predstavu je sačinio Kolektiv Igralke iz Rijeke koji čine Sendi Bakotić (aplauz!), Vanda Velagić (aplauz!), Anja Sabol (aplauz!) i Ana Marija Brđanović (veliki apluz!).
Sjajna, potresna, toliko slojevita, kvalitetna, angažovana dokumentarna predstava, uz sve i duhovita, koja tera i na suze i na smeh, nije skoro viđena.
Predstavu je režirala Tjaša Črnigoj, a u pitanju je kvalitetno istraživački projekat samih igralki, glumica iz Bakica, o položaju siromašnih starijih žena koje preživljavaju skupljajući plastične boce. Bazirana je na svedočanstvima četiri žene koje su sebi u predstavi izabrale druga imena poput: Albina, Ljudmila, Marta i Suzana.
Na osnovu njihovih ispovesti autorke-igralke su napravile predstavu u kojoj se te priče povezuju sa pričama/ispovestima njihovih rođenih nonica-bakica i drugih žena koje poznaju. Položaj žena se sagledava i analizira kroz društvenu kritiku socijalnih politika, neravnopravnosti i ljudskih prava. Kao što same igralke kažu: „U vrijeme kada je postalo „normalno” prolaziti pored ljudi koji kopaju po kontejnerima, pitamo se gdje smo i kamo idemo, kao pojedinci i kao društvo”.
I naravno da su riječke bakice prepoznatljive svim budućim bakicama regiona, pogotovo svima nama. Te bakice su sve radile, bile zaposlene, od njih neke i kao profesorke hemije, da bi na kraju skoro sve postale beskućnice sa mizernim penzijama ili bez penzija.
Prvi korak, ujedno i najteži je krenuti prema prvom kontejneru za smeće. Osjećaj je kao da idete učiniti nešto loše, protuzakonito i čeka vas kazna, no srećom, nitko vas fizički neće kazniti. Ali morate znati da prvi par očiju koji vas ugleda znači potpuno rušenje vašeg ugleda i ponosa, ma koliko prije toga bio izgrađen. Vi postajete netko, tko je po svim mjerilima i kriterijima, samo dno društva u kojem živimo i tu počinje vaša prilagodba tom novonastalom stanju. Nakon gubitka dostojanstva više ne možete puno izgubiti i vi postajete jedan od nas, SKUPLJAČA BOCA.
(„Mali vodič skupljača boca” Dražena Perušića – Boce)
Starost u Hrvatskoj kao i starost u Srbiji, zlatna je i obećava.
Zato skupljajmo prazne flaše na vreme.
Fotografije: Marko Nektan