Amnesty International proglasio je 2003. godine 6. februar za Međunarodni dan nulte tolerancije prema sakaćenju ženskih genitalija.
Sakaćenje ženskih genitalija (Female genital cutting FGC i Female genital mutilation – FGM) po definiciji Svetske zdravstvene organizacije, predstavlja praksu delimičnog ili potpunog odsecanja spoljašnjih ženskih genitalija u nemedicinske svrhe, usled različitih običajnih, religijskih ili kulturnih razloga i uverenja.
Postupci genitalnog sakaćenja su priznati kao kršenje ljudskih prava devojčica i žena i rezultat su duboke nejednakosti i diskriminacije prema „drugom polu”.
Genitalnim sakaćenjima krše se prava na telesni integritet žene, ugrožava se njeno zdravlje i narušava se njena bezbednost, sigurnost i sloboda. Genitalno osakaćivanje zapravo je sredstvo kontrole ženske seksualnosti kao drevnog najvećeg neprijatelja patrijarhata.
Do sada je najmanje dvesto miliona živih devojaka i žena bilo podvrgnuto nekoj od ovih mučnih praksi, a najviše slučajeva je zabeleženo u Somaliji (čak 98 odsto). Genitalno sakaćenje pored Somalije rasprostranjeno je i u drugim afričkim zemljama, kao i na Bliskom Istoku, poput Jemena, Saudijskoj Arabiji, ali i u Pakistanu, Maleziji, Indoneziji, Indiji. Usled zadržavanja ovog običaja, genitalno sakaćenje javlja se i u Americi, Australiji ili Evropi u kojima žive imigranti iz afričkih ili azijskih zemalja.
Genitalno sakaćenje obavlja se najčešće nad devojčicama starosti od četiri do 12 godina. Praksu obavljaju medicinski neobrazovane osobe, instrumenti koji se koriste i mesta u kojima se obavlja ova procedura uglavnom nisu sterilna. Infekcije su česta pojava, a operacija je često i fatalna po život devojčica.
Postoje različiti vidovi genitalnog sakaćenja: Ubadanje, rezanje ili potpuno uklanjanje kožice klitorisa, kao i klitoridektomija i infibulacija (uklanjanje klitorisa i uklanjanje malih i velih usmina i ušivanje preostalih delova vulve).
Žena podvrgnuta infibulaciji mora da se „iseče” radi seksualnog odnosa prve bračne noći i opet se ušiva radi „garancije vernosti”. Takođe se ova praksa ušivanja/zašivanja praktikuje i pri porođaju.
Praksa genitalnog sakaćenja opstaje jer mnogi smatraju da se u običaje određene kulture ne treba mešati i tradicija se koristi kao ne baš validni argument, jer je genitalno sakaćenje duboko ukorenjeno nasilje nad ženskim telom.
Ova praksa je najverovatnije starija od monoteističkih religija, a genitalno sakaćenje je u mnogim kulturama vid inicijacije u odraslo doba.
Zapravo je kontrola potencijalnog promiskuitetnog ponašanja žene.
Viševekovni strah od klitorisa i ženske seksualnosti.