Gledala sam izuzetnu predstavu u Centru za kulturnu dekontaminaciju pod nazivom „Svet bez žena”, nagrađenom za najbolju predstavu po mišljenju bitefovske publike u okviru kog je (ovogodišnjeg Bitefa), premijerno i izvedena.
Reč je o autorskom projektu dramaturškinja Maje Pelević i Olge Dimitrijević, koje su napisale, postavile i odigrale glavne pozorišne centraforke i golvumenke, igrajući zapravo same sebe.
Predstava je bazirana na istraživanju statistike beogradskih pozorišta u periodu od 2009. do 2020. godine, prema kojoj vidimo neverovatnu nejednakost kada su u pitanju reditelji skoro svih beogradskih pozorišta naspram rediteljki: 27:11 i 29:4 ili Zvezdara teatar koji je apsolutni pobednik jer su sve predstave u prethodnih 13 godina režirali muškarci (skoro jedan te isti muškarac), a samo jednu predstavu je režirala žena.
I ne, nisu muškarci samim svojim postojanjem bolji reditelji od žena, to nije isključivo muška profesija, nisu u pitanju samo kvote koje se ne poštuju već upravo na ovom malom primeru možemo videti društvenu nejednakost čak i kada je u pitanju kultura, gde veliku većinu zaposlenih čine baš žene. Bukvalno pozorište apsurda.
Predstava se završava tako (žao mi je, sledi mali spojler), što se na pozornicu poziva publika: svi/e oni/e koji su doživeli uznemiravanje na poslu, svi/e oni/e koji ostaju u pogrešnim brakovima ili vezama i ne usuđuju se (iz raznih razloga) da ih napuste, a na kraju iz publike izlaze na scenu svi kada se postavi pitanje, koliko se vas boji da neće imati novca za lečenje ukoliko se razboli?
Predstava koja je angažovana do srži, pri tom uspešno i vrlo duhovita, bolno iskrena, pored seksizma i mizoginije koja je utkana bukvalno u sve pore ovog društva, bavi se i univerzalnim pitanjem straha od siromaštva i nemogućnosti lečenja. Jer zdravstvo u državnom sektoru odavno je urušeno (znamo i zašto), a zdravstvo u privatnom sektoru je dostupno privilegovanijoj manjini. Da biste stigli negde na red za preventivne preglede da li ih možete obaviti momentalno ili čekate nedeljama i mesecima na iste, i zašto da? Da li svako od nas može platiti privatne preglede, i zašto ne? Zašto svi živimo na rate?
Kakvu hranu jedemo? Kakav vazduh dišemo? Organsku hranu uz planinski vazduh, naravno.
Da li možemo živeti i preživeti od svojih plata i neminovnih minusa i rata? Zašto je toliko nasilja upućeno ženama, zašto toliko mrzimo i ubijamo žene? Ponižavamo i unižavamo žrtve seksualnog nasilja neetičkim objavljivanjem intervjua sa višestrukim silovateljem. Zašto postoji (šund je slaba reč) medijski prostor za fekaloide (tabloidi od fekalija jer najbolje opisuju sadržaj)? Zašto nema školskog programa? Zašto se iščuđavamo kada pored porasta vršnjačkog nasilja, budući maloletni delikventi izmaknu stolicu svojoj nastavnici?
Sistemski je uništeno zdravstvo, sistemski je uništena kritička svest, empatija, obrazovanje, solidarnost, sistemski se neguje mizoginija, seksizam i pornografija nasilja, jer se mržnja, nasilje i agresija nagrađuju, a nasilnici dobro prolaze.
Nasilnici su postali mejnstrim.
Nasilnici se oblikuju u vrtićima, nasilnike oblikuje porodica, ulica i društvo. Nasilnici su samo posledica kolektivnog i sistemskog nasilja i nebrige. Naše društvo ne brine za kolektiv, kamoli za pojedinca. Nasilje je i nametnuto siromaštvo, nasilje je i uništeno zdravstvo i urušeno obrazovanje. I ono se dešava decenijama, sistematski.
Da bismo izlečili jedno društvo potrebni su nam sistematski pregledi u svim sferama. Od glave do pete, od kuće do škole, od vrtića do ulice, od bolnice do posla. Od kulture do ekologije. Od učenja empatije i primenjivanja iste.
Po pola kašičice dva puta dnevno uz primenu empatiotika za obnovu crevne flore.
I faune.