Uzmi med, ne naruši red

Hatidže Muratova nekada je živela u planinskom seocetu Bekirlija u severnoj Makedoniji.

Hatidže je jedna od poslednjih žena sakupljačica divljeg meda u Evropi.

Za Hatidže teško da bismo saznali da nije snimljen jedan izuzetan dokumentarac pod nazivom „Honeyland” (Zemlja meda) u režiji Tamare Kotevske i Ljubomira Stefanova.

Premijerno prikazan na Sundance festivalu početkom prošle godine, film je dobio brojne nagrade, a nedavno i dve nominacije za Oskara i to u dve kategorije, za najbolji dokumentarni film i najbolji inostrani. Ovo je ujedno i druga nominacija Makedonije u trci za najbolji strani film još od izvanrednog filma Milča Mančevskog „Pre kiše” iz 1994. godine. Ima načeg najdobrog u toj Makedoniji.

Film je snimljen sasvim „slučajno” jer je ekipa (T. Kotevka i Lj.Stefanov) nameravala da snimi kratki dokumentarni film o zagađenju reke Bregalnice, ali upoznavši Hatidže, sve se menja i mi dobijamo jedan neverovatan intimni dokumentarac koji jednu mikro priču predstavlja kao univerzalni/ globalni problem klimatskih promena, eksploatacije prirodnih resursa i narušavanja prirodne ravnoteže za koju je naravno jedino kriv i odgovoran čovek.

Hatidže živi u selu (zapravo selo čine nekoliko napuštenih kuća) koje nemaju električnu struju, niti vodu niti neki lokalni put, već je njena kuća bukvalno „na kraj sela žuta kuća” iako sačinjena od sivog kamena nalik straćari.

Ekipa je upoznavši Hatidže došla na ideju da ona bude centar priče, a njen način života kao nekoga ko od prirode uzima samo onoliko koliko joj je potrebno (njoj i njenoj majci na samrti).

Dolaskom jedne nomadske turske porodice, a i sama Hatidže je Turkinja, mada je ovo i nebitno, balans se narušava jer Hatidže, čiji je moto pri skupljanju meda „pola nama, a pola njima” (pčelama) prestaje da važi jer turska mnogočlana porodica uslovljena kupcem meda koji zahteva još više i više, biva primorana da zarad sopstvene egzistencije se ogluši o Hatidžin savet da se ne uzima više od polovine.

Ovo je ujedno i vrlo simboličan prikaz u kome se jedan patrijarhalni muškarac koji samo uzgred kaže kako mu svake godine „stiže” po jedno dete, (jer je njegova žena instrument za rađanje i rad, kao i uostalom i deca koja pomažu pri odgoju stoke koja nomadski putuje sa njima), dakle, vrlo simboličan prikaz eksploatacije žene (vredne pčelice) koja od prirode uzima taman koliko joj je dovoljno da živi i preživi.

Husein je takođe žrtva kapitalističke hijerarhije u kojoj vlasnik ili u ovom slučaju kupac meda, uslovljava Turčina da mu „obezbedi” još meda, uništavajući postojeći balans između i njega i Hatidže, savet koji mu Hatidže blagonaklono poklanja „nama pola, njima pola”, narušavajući na taj način i prirodni balans i Hatidžinu egzistenciju.

Film se na simboličan način bavi kritikom konzumerizma u kom pod devizom „kupuj, troši” i što ti treba i što ti nije neophodno eksploatišeš prirodu, preteruje se u gramzivosti i želji za profitom.

Sniman više od tri godine „Honeyland” uspeva da uhvati i dočara neverovatnu intimu Hatidže, kao i dirljiv odnos majke i ćerke u kojoj ona kao „vredna pčelica-radilica” obezbeđuje i donosi hranu majci-matici. Slučajno ili ne, i sama odeća koju Hatidže nosi boje je meda, a njen je lik toliko toplo dočaran jer se apsolutno ne oseća prisustvo kamere, sve deluje realno kao što i jeste.

Intimni trenuci Hatidže kada sedi pored upaljene sveće imaju prizvuk slika Žorž de la Tura, jedna žanr scena uhvaćenog intimnog trenutka jedne žene.

Retko dobra stvar koja takođe prati ovaj film je osnivanje fonda od strane reditelja filma u kom sva sredstva od prodaje meda donatorima (jer se Hatidže i dalje medom bavi) odlazi Hatidži i selu u kojem sada živi, a dobijena filmska nagrada na Sarajevo Film Festivalu poslužila je kupovini nove kuće za Hatidže u kojoj sada konačno može živeti humanije (uz struju i vodu), okružena brojnim komšijama i rođacima.

„Zemlja meda” je opomena šta će se desiti ukoliko prirodu zanemarimo i narušimo njen poredak jer bez pčela nema ni života.

Hatidže to zna.

PS. Oskar za dokumentarac zagarantovan.