Škola je jedan od glavnih „krivaca” pri kreiranju vaspitane i obrazovane jedinke. Ona formira ličnost deteta i njen cilj je formiranje funkcionalne pismene individue. Da li u našem obrazovanom sistemu devojčice imaju prave uzore sa kojima mogu da se poistovete? Da li je u školskoj obaveznoj lektiri dovoljan broj ženskih likova sa kojima devojčice mogu da se identifikuju? Da li su školski hodnici ispunjeni fotografjama i nekih značajnih žena, a ne samo fotografijama znamenitih muškaraca? I zašto je sve ovo toliko važno?
Deca će još u nižim razredima osnovne škole definitivno čitati Desanku Maksimović, Isidoru Sekulić će proučavati u višim razredima osnovne i kasnije u srednjoj školi. Iz istorije pominjaće se Kleopatra, možda Jovanka Orleanka i Marija Mediči, sto posto knjeginja Milica i verovatno Draga Mašin. Iz likovnih umetnosti koje su i ovako skrajnute kao „manje bitni” predmeti u kojima se uglavnom forsira tehnika dok se teorija stavlja u zadnji plan, neće se čuti imena: Artemizije Đentileski, Fride Kalo, Mari Kasat, Đorđe O ‘Kif, sećam se da smo učili o Mileni Pavlović- Barili i o Nadeždi Petrović nešto malo u Gimnaziji, i to bi otprilike bile jedine umetnice koje smo pominjali.
Mileva Marić
Na fizici, iako bi bilo logičnije da smo o njoj čuli na matematici, zahvaljujući njenom imenjaku pričali smo o Milevi Marić iako je i ona zanemarena što Ajnštajnovom figurom, što nastavnim planom i programom. Pominje se jedino ime Marije Kiri i to bi bilo to.
I ne samo što se žene kroz istoriju, umetnost i književnost manje obrađuju u školi, već kada govorimo o književnosti koja se proučava u osnovnoj i srednjoj školi (da mi ne zamere profesorke srpskog 🙂 ) opet je akcenat na „junačkim” delima muškaraca, koji su dosetljivi, hrabri, neustrašivi, uvek aktivni, a ženski likovi su mahom u senci tih muških junaka i „junačina”.
Da li će deca ikada čuti za Dragu Gavrilović, Milku Grgurov, Milevu Simić, Kosaru Cvetković, Danicu Bandić i druge književnice 19. veka u Srbiji? Sve su one inovativne spisateljice koje su u doba realizma pisale o nekim drugačijim ženskim junacima kojima nisu jedini ciljevi u životu bile udaja i brak, koje su bile poprilično emancipovane za to doba i kojima je obrazovanje predstavljalo moralni imperativ.
Draga Gavrilović (1854-1917) je bila prva srpska prozna književnica koja je potpuno zaboravljena u srpskoj književnosti, a bila je značajna u kreiranju novog tipa junakinje kao obrazovane Srpkinje. Napisala je inače prvi ženski roman, objavljen 1889. godine pod nazivom: „Devojački roman”.
Neti Marija Stivens
Da li će se ikada u školskom obrazovanom sistemu i programu čuti za Elizabet Blekvel, doktorku medicine iz polovine 19. veka, koja je kasnije osnovala i medicinsku školu za žene? Neti Mariju Stivens, ženu koja je otkrila da se određenjem hromozomskih kompleta ploda može utvrditi da li će biti devojčica ili dečak? Njena uloga u genetici je zanemarena, a otkriće je kasnije pripisano T. H. Morganu i I. B. Vilsonu koji je pre objave svojih spisa pročitao teoriju Neti Marije Stivens.
Da li će se ikada u školi pominjati Marija Montesori, prva žena koja je diplomirala medicinu u Italiji 1896. godine? Kasnije, baveći se edukacijom i metodama obrazovanja 1907. godine, ona će otvoriti prvi vrtić za decu. Njene metode se koriste i danas u obrazovanju kao izrazito značajne.
Prva lekarka u Srbiji je bila Draga Ljočić, rođena 1855. godine, a zbog netrpeljivosti muških kolega završila je započete studije medicine umesto u Srbiji, u Cirihu. Učestvovala je u Prvom i Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu kao lekarka, a odlikovana je brojnim visokim vojnim odlikovanjima. O obe Drage (i spisateljici i lekarki) u školi se ne čuje ni reč.
I još mnoge druge zanemarene žene naš školski sistem ne smatra važnim.
Iako je škola ženskog roda.