„Nepokretne slike mogu pričati priče… Gotovo je nemoguće ne naći neku vrstu priče koja izvire iz nepokretne slike. Ovo je, čini mi se, divan fenomen”. – Dejvid Linč
Trenutno su „Male priče” Dejvida Linča predstavljene u tri galerije Kulturnog centra Beograda. Premijerno je ova postavka fotografija bila prikazana u Parizu 2014. godine, a Beograd je jedini grad u ovom delu Evrope koji je, po želji samog Linča, izabran za ekskluzivnu umetničku rutu. Podeljene su u sekvence i četiri teme: enterijere, prozore, glave i mrtvu prirodu. Magične su i izvedene u crno-beloj tehnici koja je, prema rečima Dejvida Linča, čistija i udaljena za korak od realnosti. A divna stvar je što se izložba podudara sa tek završenom trećom sezonom kultne krimi sapunice „Twin Peaks”.
Osmišljena kao osamnaestočasovni televizijski film, treća sezona, kao nekada prve dve sa početka devedesetih godina prošlog veka, ponovo je pomerila granice poimanja televizijskih serija jer je pokazala neverovatnu moć genija njenog tvorca. I da, jesam neviđeni fan koji je već pisao blog o ovoj seriji, ali završena sezona zaslužuje čak serijal tekstova jer će se o njoj dugo, dugo razglabati, pričati i polemisati. Linč je celokupnom trećom sezonom ne samo odao posve narcisoidno (mada, može mu se) omaž samom sebi, već je prikazao neverovatno poznavanje i veliku ljubav prema svojoj prvoj profesiji – slikarstvu, prvenstveno nadrealnom, magritovskom. Ali pored Magrita, biće tu i velikog omaža Bejkonu, Linčovom omiljenom slikaru i Edvardu Hoperu. I ponajviše tvorcu suspens žanra, velikom magu kinematografije, Hičkoku.
Neke scene i pojedini kadrovi deluju magično, nadrealistički i meditativno (poznata je dugogodišnja opsesija Linča transcendentalnom meditacijom) na šta utiče i trajanje pojedinih scena. Poigravanje vremenom, insistiranje na sporosti, repeticiji i vešto upotrebljenim referencama elementi su kojima Linč izvanredno barata. Postoje brojni simboli, poigravanje rečnikom snova i okultizmom, a sve smućkano u linčovski koktel apsurdne bizarnosti i lepote toliko privlačan da po završetku serije osetite nostalgičnu bol. I da je sve ostalo na sedamnaestoj, pretposlednjoj epizodi koja vraća nadu u pobedu dobra, romantizira zlu kob koju je moguće promeniti i ispraviti, Linč ne bi bio Linč da je priču ostavio ovako jer je on ipak majstor košmara i suptilne primamljive jeze. Poslednje dve epizode su opozit same sebi, jer se celokupna serija bavi „dvostrukim vrhuncima” što je bukvalni prevod naslova serije Twin Peaks. Vešto baratanje psihoanalitičkim elementima, arhetipovima, suprotnostima oličenim u svetlu i tami, dobru i zlu uz mitološko isčitavanje mita o Orfeju i Euridici oličenog u Kuperu i Lori Palmer, pružaju veličanstven događaj i raritet koji doživljavate retko putem tv ekrana jer je ovakav doživljaj moguć jedino pred velikim umetničkim delom uživo. Žerikoov „Meduzin spav” je impozantno delo prepuno dramatičnosti i tragike, mračne palete koja isijava veličanstvenost. Po završetku serije, iako smo svesni da ništa ne može Euridiku/Loru izbaviti iz mračnog Hada/Judy osećamo istu tu veličanstvenost i snagu. „Sve se dešava ponovo” rečenica je koja se često ponavlja tokom cele Twin Peaks epopeje, tako da i sam kraj ukazuje kako ništa nije gotovo. Paralelni svetovi, druge dimenzije, stalni doppelganger-i pozivaju na razna tumačenja i dešifrovanja Twin Peaks koda koji nikada ni ne može biti protumačen u potpunosti, niti je Linčova želja da ponudi jedno jedino rešenje. Kao i fotografije na novootvorenoj izložbi, njegovi filmovi nalik su snovima, ne onim lepim, umirujučim, već košmarnim, uznemirujućim, ali tako moćnim. Svako može i treba da tumači Linčovu viziju na svoj način i u tome je suština jer je Linč, čini mi se, divan fenomen.