Kad god mi pobegne sunce i stušte se mrki oblaci, kiša i vetar, moje misli poprime neke druge tokove i slivaju se zajedno sa tom kišom i lete barabar sa tim vetrom. Ono, nije da baš ne umem da mislim i po sunčanom danu, ali tad su mi one nekako lepršave i zrakaste i često me odvuku na neku drugu stranu. Ta je strana svakako i lepša i vedrija od ove ovde i ako baš hoćete, lekovitija je. Međutim, uprkos tome što nije prozračna, niti lepa, baš ova ovde neophodna je kao vazduh koji udišemo, pa taman i ako ga tom prilikom vidimo. Jer to je zapravo naša strana. Ona u kojoj živimo, hteli ne hteli, okupirani i prinuđeni da trpimo i ispaštamo i kad smo krivi i kad nismo.
E, oko ovih zapažanja mogla bi se razviti polemika, jer krivica mu nekako dođe kao posledica, a mi imamo tu sklonost da se bavimo posledicama pre nego uzrocima, da imenujemo krivce od navrdede i kurđela pa preko zle sreće, sve do „sticaja okolnosti”, Pere Svitnjaka i Joze Ciganina, dok nam se uzroci često izmigolje iz hipokampusa. Tja!
I tako nastane jedan period kada počnemo intenzivno da se samosažaljevamo, da pronalazimo objašnjenja za razne pojave i postupke, kako oko nas – tako i u sebi i polako, ali sigurno oni blinkovi u našim mozgovima postaju sve slabiji, sve manje učestali, sve bleđi. I onda počinjemo da se čudimo šta nas je snašlo pa se još više čudimo što to ne umemo da objasnimo, da dokučimo razlog. Potom na red dođu pitalice, dijagnostika i laka proza: što se baš ja rodih ovde? Čime ja zaslužih da me opauči ovakva sudbina?! Ja sam, bre, jedan dobar čovek: gledam svoja posla, nikog ne maltretiram, klonim se nevolje, ne raspravljam se oko ovog i onog, ne bistrim politiku, ja samo hoću da živim normalno. Samo to. Da živim, da me puste brate slatki, da ne moram ja da mislim o svemu i svačemu, valjda može i neko drugi to da radi; i nemojte sad da mi bacate pred oči te neprijatne slike i tekstove, ta crna razmišljanja, te vaše strepnje i pitanja, pa šta ja imam od toga? Ajte molim vas!
Ne lezi vraže, badava se mi gicamo, oni nas ne šljive. Javljaju nam se razni glasovi ko zna otkuda, pa nas zamajavaju: te, uzmi stvar u svoje ruke, te aktiviraj se tamo i onamo, te stani, ispreči se, reci, okupi se, zapišti, zavapi, oderi grlo ako treba. Hoćeš da imaš građansko društvo? Pa de se pokaži da si građanin onda! Heeeej, svega tu ima, brajko moj! I pravo da vam kažem, osetim se ponekad kao Pepeljuga. Majke mi. Doduše, oduvek me je najviše i fascinirala ta magija: onaj momenat kada dobra vila sve ono neugledno i nevažno pretvori u blistavo i zapaženo…
E sad, mislim se nešto, uvek dobrodođe vila da se od miševa ili pacova naprave ljudi, ne moraju to baš uvek ni biti prinčevi – batleri i kočijaši, sluge i dadilje su sasvim OK. U parovima, po zadrugama ili raspareni, nije važno. Namuči se bome i vila da sve to opravi… Hoćete glamur, raskoš i glanc, sijaju vam oči, a? Ne može se to bez čarobnog štapića!
A možda i može, đavo bi ga znao. Ako imate kakvu magičnu tetku. U Australiji, na primer. Ili u Kanadi. Kažu da su otud najbolje!