Još kao veoma mala obožavala sam jorgovan. Rastao je iza moje zgrade od kada pamtim za sebe: beli, lila, roze, običan i dupli, bilo ga je u izobilju. Brala sam ga sa decom iz komšiluka nemilice! Često su mi ruke bile izgrebane jer nisam uvek uspevala da iz prve otkinem žilavu granu, ali nisam odustajala. To pomalo divlje cveće za mene je predstavljalo sinonim proleća i sveg onog što se u proleće oslobađa…
Jer… godišnja doba u Banatu imaju svoje veoma prepoznatljive mirise. Tako proleće vazda miriše na jorgovan i gotovo da nema kuće preko čije se ograde ne nadvijaju njegove grane. Ako nije u dvorištu, ono je predkućom (kod Lala je to jedna reč) pokraj obavezne klupe koja služi domaćinima da sede na sokaku i posmatraju ko prolazi, šta se dešava u komšiluku, pikaju li komšijska deca fuZbal blizu prozora… Klupa, koja je, istina, u hladu oraha ili duda, a ne ovog mirišljavog žbuna…
Na pijaci, miriše ceo ulaz, a ciganke mlate buketima i povikuju: „ajmo jorgovan, ženeee!! Ajde jorgovan gospođa, vidi kako je lep, vidi dupli!”
– Iz koje je ulice?, pitam, a ona se šeretski osmehuje pokazujući zlatan zub. – Ajde, ne odustaje, ‘oćeš? Pet banke! Džaba. Evo tri za sto! Ajde. – Ajde, kažem. Iza moje ga kuće više odavno nema. Neka mi miriše da me seti na one dane.
– A brala si, a?
– Brala nego šta! – Pa jorgovan se ne krade, reče ona razložno, to je cveće, to ne može da se krade od drveta. To drvo daje. A to i nije pravo drvo, da prostiš, to je džbun!
– I ja tako mislim, kažem joj. To sam čak i napisala negde. To da me nikada nije grizla savest kad berem jorgovan okolo. On kao da još više raste.
– Pa to ti kažem. Taj jorgovan je poklon od Boga za nas Cigane. Berem i opet ga ima i prodam pa zaradim i ja koji dinar.
– Tako mu dođe, kažem. Cigansko cveće.
– Pa jest, gospođa, cigansko, pa šta! A je l’ miriše najlepše?
– Miriše, kažem. Najlepše.
– A i Đurđevdan će. Kuća da se okiti. I u kosu da se stavi. I u nedra. Pa kad zapevaju naši muški, a mi zaigramo, a sve miriši okolo. Majke mi ti kažem…