Svet u kome živimo sve manje nudi opciju koja bi od čoveka zahtevala unutrašnju disciplinu i težnju elementarnim sistemima vrednosti. Čovek današnjice lako podleže automatizmu, a posebno čovek ove naše, srpske, ili ako hoćete eks-jugoslovenske današnjice, jer ne primećujem preveliku različitost ni u ponašanju naših suseda. Pa zbog čega, pitaćete, zbog čega usvajamo to ponašanje po automatizmu i isključujemo ono o čemu su još antički filozofi jasno govorili? Zbog udobnosti, neznanja i kukavičluka. Podložni smo, jednostavno rečeno.
Ako bismo želeli da se vratimo na kolosek koji nas vodi ka sebi samima, onda je neophodno da praktikujemo filozofsku veštinu – potragu za istinom prema mudrosti. Ni ljubav ne treba izostaviti. Onu čovečansku, holističku ljubav koje je sve manje oko nas. A kako i da dođemo do svega toga kada smo izgubili ono najvrednije što se može imati – dostojanstvo.
Sad će neko uzviknuti kako to nije tačno, kako smo ponosit narod a to znači i da smo dostojanstveni. Ali ne znači. To što statuse u društvenoj hijerarhiji smatramo dostojanstvenim to nije to. To je lažno dostojanstvo, nastalo iz želje da se pokažemo da smo „neko i nešto”, da smo važni pred drugima, a time i pred sobom.
Ono što nam je zaista potrebno je jedan duh druge renesanse koji postavlja uzvišene ljudske vrednosti i time vraća čoveku dostojanstvo koje je putem izgubio. Nešto kao popravni ispit.
Kad budemo ponovo pronašli taj duhovni vodič vremena, moći ćemo da se smatramo spasenima.
A kako da ga pronađemo, gde je taj duh, ta vodilja ka dobrom životu, gde da tražimo?
I dok sam smišljala odgovore, setih se jedne davnašnje priče o svojoj, tada petogodišnjoj bratanici koja je u jednoj predvečernjoj letnjoj igri, u selu kod babe i dede izgubila svoj prsten. Odmah je mobilisala svu prisutnu decu te su se neko vreme uporno vrteli oko ulične bandere, tražeći ga.
– Šta to radiš Ana? – upita je deda.
– Tražim prsten, ispao mi je u travu.
– Jesi li primetila kada se to dogodilo i gde?
– Jesam, tamo – odgovori Ana i pokaza rukom ka mračnom žbunju.
– Pa zašto svi onda tražite ovde? – upita deda.
– Zato što se ovde vidi! – odgovori ona razložno.
Pomislih potom, ako rešimo da krenemo u potragu za izgubljenim dostojanstvom, sumnjam da ćemo ga pronaći na osvetljenom mestu. Moraćemo da se pomučimo u ovom mraku.