Pre dva dana izvesni, meni nepoznat građanin Dragan Marić, napisao je na društvenoj mreži ovu objavu:
„КАКВА БИТКА ЗА КОСМЕТ,
СРБИ СЕ БИЈУ САМО ЗА ЈЕФТИНЕ БАНАНЕ.
Туча за банане је сасвим примерена стању свести нашег народа.“
Istina je. Ali, postoji iza te, još jedna istina. Neko će reći kako se svuda u svetu dešavaju stampeda na dan otvaranja supermarketa ili raznih trgovina. Pa nije li takozvani „Crni petak” na naše prostore stigao „odande”? Da, ali s tom (suštinskom) razlikom, što se ovde narod lomi za malo hrane, za pile, šećer, pa i tu bananu. „Tamo negde” cilj je kupiti luksuznu robu, a ne pet pilića. Ili petnaest, u slučaju naše babe koja je u roku od 24 sata postala glavna medijska ličnost.
Setimo se da je famozni „Black Friday” u beogradskim trgovinama pre par godina ostao crn da crnji ne može biti! Bukvalno! Garderoba, obuća, galanterija, parfemi i druga kozmetika (recimo da je to ono što se smatra luksuznom robom) sniženi na dvadeset, trideset a ponegde i na pedeset procenata i dalje nisu bili dostupni običnom čoveku. Onom koji je, umesto 2000 dinara za košulju, mogao istu da kupi za 1800 dinara. Taj čovek je strpljivo čekao i sačekao svojih pet minuta da u četiri ujutru stane ispred novog marketa i ponosno i srećno zgrabi nekoliko kesa piletine, tri-četiri buketa banana i paket šećera. Onaj drugi, onaj „njihov” običan čovek čekao je svoj važni Petak znajući da će moći da kupi veš mašinu ili skije na sniženju od devedeset procenata. Pa kad je već uleteo u trgovinu, popuniće korpu i drugim proizvodima sa takođe povoljnim cenama. Ono što nije kupio ovog petka, kupiće nekog sledećeg.
Naš čovek, međutim, nema vremena da razmišlja kako će možda i sutra i prekosutra i narednih sedmica ili meseci moći te iste stvari da kupuje po istim, nižim cenama. Nema vremena, a nema boga mi ni poverenja, iako je jasno i glasno glasao kao da ga ima; a nema ni svesti, pa se, eto, opet vraćamo konstataciji gospodina Marića, s početka teksta.
Na nama, međutim, nije da samo ovlaš zaključimo kako svest u Srbalja nedostaje. Na nama, koji volimo za sebe ponosno da kažemo da smo obrazovani građani, da činimo izvesnu urbanu elitu, na nama je, dakle, da se angažujemo da se to stanje promeni. Kako, ako nam je poznata činjenica da je malo koja politička struktura posebno u ovom milenijumu, učinila konkretne korake u susret tim promenama? Naravno, ovi najnapredniji najviše i prednjače u tom, ne samo nečinjenju već i organizovanom sprečavanju procesa obrazovanja. Kako onda opismeniti ovaj narod i pomoći mu da činjenična stanja sagledava koristeći sopstvene resurse – poput mozga?! Gde ima volje ima i načina, izreka kaže, ali mi opet, znamo da volje u vlasti nema. Odgovara vlastodršcu, feudalcu, imperatoru da podanike drži u mrklom mraku i da im povremeno kroz rupu doda sveću ili čak baterijsku lampu, tek kozmetike radi.
Ne možemo mi to tek tako, da se ne zamajavamo. Ali, možemo da, boreći se stalno i odlučno, ne prebacujući odgovornost za život nam nasušni, na Peru Svitnjaka i Jozu Ciganina, dobijamo svoje male bitke. Jednu po jednu. Svakoga dana. Da postanemo kompaktna građanska patrola koja će zapažati, beležiti, apelovati, prijavljivati, širiti mrežu informacija i sprovoditi konkretne akcije koliko god je to moguće i onda kada izgleda da nije, a u toj jednoj jedinoj nameri, da naš čovek osim mrtvog pileta povremeno pogleda i balsam za kosu! Ili čak i parfem.
Fotografija: www.juznevesti.com