U Boki Risanskoj postoji jedno parče sveta, mestašce u kome ljudi, životinje i biljke pomrli tokom zime, ponovo ožive u leto.
Vitoglav sam upoznala pre mnogo godina i iste te godine provela otkrivajući svaki put po nešto novo iako se činilo da to i nije moguće budući da je selo veoma malo. Tu jutra leti ne dolaze pre sedam. Ne daju okolna brda koja Risan čuvaju od ostatka sveta. Ako bi slučajno koji oblak upao u grad, tu bi i ostao da, kao filmska magla, čuči na pola brda i po nekom krovu, dok ne dune vetar s mora. Kažu da onih kojima zvoni u ušima jače i duže no ostalima, ovde ima više no igde, jer sve nose na glavama: i brda i oblake i kišu i deo neba. Sa svoje vitoglavske terase to se vidi levim pogledom. Pogled pravo skraćuje brdo manastirom koji meštani zovu Banja i koji je od ostatka nevelikog sveta odvojen čempresima i kamenim zidom. Stari zvonik sa dva zvona budi se nedeljom i praznicima i razmišljam kako bi bilo lepo obići ga, ali to nikad ne učinim. Možda zato jer monahinje povremeno obiđu naš, spoljni svet. Neke od njih izgledaju utučeno kao polomljeno ogledalo, neke tvrdo i strogo, a neke ugašeno. Tako odlučim da moja želja da uđem u manastir pričeka još neko vreme. I svoj pogled pravo, iz godine u godinu ostavljam u nagoveštavanju.
Desnim pogledom obuhvata se selo na moru. Ono ima posmatrače, uživaoce i stanovnike. Posmatrači smo svi iz naše kuće, uživaoci: Kolašinci koji svoju vilu koriste nekoliko meseci u godini – oni su naše prve komšije i imaju najlepšu terasu nad morem niz koju se spuštaju grane sa cvetovima albicije. Mršići i Kašćelani čine stanovnike, neki uz more, neki „ubrdo”, promešani kao karte, svi su tu…
***
Risanska brda noću jedu vazduh, pa su jutra ponekad tesna.
Meni koja sam sa kopna, galeb nije posebno lep i previše krešti. Postoje, međutim, vitoglavski galebovi na koje sam morala da se naviknem. Čak i da ih razlikujem. Zovem ih „morske kokoške” i razgovaram s njima dok jutrom iznosim kafu na terasu. Selo onda ćuti. Andreja, pekar, odavno je svojim prastarim fićom razrezao parče noći. Oni koji se spremaju „na rabotu” još nisu izašli, ostali spavaju. U jutro pre sunca, Vitoglav je moj. I galebov.
On se budi pošto mu, pre nego što otvori oči, u usta stavim kašičicu slatka od trešanja i izlazi na terasu.
Prva jutarnja kafa, nagoveštaj dana koji će početi, selo u meškoljenju – najjednostavniji oblik uživanja.
Jutro u Vitoglavu je doba kada ono što je sa zvezdama otišlo još nije ponovo došlo. Kao rupa u vremenu ili prazan san, nešto što još ne miriše i ne čuje se. Ali ja čujem. I osetim. I galeb…
