Pre izvesnog vremena htela sam da markiram pojavu koju sam uočila: kad se oglasim sa „teškim” temama, mnogi moji FB prijatelji me zaobiđu, bez obzira da li dele moje mišljenje o njima ili ne. Kada postavim na svoj profil, doduše veoma lepu, fotografiju rumenih bundeva ili lišća, u roku od nekoliko minuta zapljusnu me lajkovima kao kišom. Ne moram ni usta da otvorim, ni slovce da ukucam. Ne kažem da mi zbog toga nije milo, niti ih krivim što preferiraju sadržaje koji su čulima ugodniji. Ali nekako se sticajem životnih okolnosti nameću teme koje su neprijatne, ponekad mučne, pa čak i bolne, a svakako navode na razmišljanje. Tako je kako je. Ne vredi okretati glavu na drugu stranu, jer ti sadržaji neće iščiliti nikakvom magijom. Možemo ih potisnuti, ali sačekaće nas kad tad. Pa što se onda ne suočiti odmah? Pod jednim od takvih postova, poznanica koju nikada nisam uživo upoznala a koja mi je veoma draga, napiše mi u komentaru kako iako voli da čita sve o čemu pišem, jedva čeka neku lepu temu. I ja se zamislih nad tim. Valjda se ljudi umore od stalnog suočavanja sa životnim krošeima i aperkatima. O nokautima neću ni da zucnem.
Po prirodi sam entuzijasta, a imam i urođenu sposobnost da pronalazim tračak svetla u mrklom mraku. Zato ću danas napisati nekoliko redova o promoterima lepih i korisnih aktivnosti u našem gradu. Bez trenutne potrebe da upoređujem da li su brojniji u odnosu na one ostale, da li se dobro reklamiraju i da li su opštepopularne – da ne kažem „trendi”.
Ono što mi je srcu posebno drago je izložba dečjih radova sa kolonija koje se već godinama realizuju u PU „Dečja radost”: Likovne, koja ove godine proslavlja svoj dvadesetogodišnji jubilej, pa nešto malo mlađeg Eko-kampa, a potom i Sportskog, te Muzičkog i Engleskog. I sve se to dešava 27. oktobra u Galeriji savremene umetnosti u Pančevu. To će već biti – juče – u odnosu na datum objave ovog članka, ali izložba će biti otvorena nekoliko dana, pa ako prolazite – svratite jer ćete imati šta da vidite, izjavljujem sa neskrivenim ponosom! I otvaram vam perspektivu da razmišljate o sledećem: šta se u kasnijem životu dece dogodi, pa ona prestanu da budu tako otvorena, radoznala, kreativna i umešna u onome što rade? Ko i na koji način uguši njihovu želju za saznavanjem, za sticanjem veština, pa im sve postane teško i dosadno? Možda bismo, ako propratimo ove misli mogli da utičemo na konkretne promene koje se odnose na učenje naše dece?!
* * *
Prošle nedelje, sasvim slučajno, krstareći fejsbukom nabasah na ovu objavu: Kreativno pisanje uz kafu i reših da odem i pogledam o čemu se radi. Očekivanja? Priznajem da čitavu ideju nisam utemeljila na očekivanjima onako kako to obično radim kada se nađem pred nečim novim. Sasvim opušteno reših da prihvatim poziv na tu kafu. I nisam se pokajala. Naprotiv, radujem se predstojećim radionicama. Jedna od onih lepih malih stvari koje ulepšavaju i obogaćuju svakidašnjicu. Raduje me zapravo, više od svega, činjenica da se i u ovom našem gradu koji povremeno smatram polumrtvim dešavaju i neke lepe, pametne i korisne stvari, kako za mlade ljude tako i za nas malo starije koji imamo dovoljno energije da je upotrebimo za dobre stvari. I kada se prepunite koještarijama, a ne čekajte da do toga dođe, od srca vam savetujem da potražite svoju razonodu. Možda baš na jednom ovakvom mestu, u kafeu uz kreativnu radionicu za pisanje…
* * *
Nije to sve. Pre nekoliko meseci donela sam jednu odluku, a sa ciljem unapređivanja sopstvenog života, ovog puta sa akcentom na zdravlje. Bolovi u kičmi i razne slične nepogode naterali su me da se malo ozbiljnije pozabavim svojim telom. I tako mi se na tacni ponudilo nešto što nikako nisam mogla da odbijem. Moja kuma oduševljeno mi je predstavila Tai Chi Chuan i zdravstveni Qi gong rekavši mi kako sigurno neću zažaliti. Razmišljah neko vreme. Znate one ljude, koje gledate kako vežbaju u parkovima? Nekako sebe nisam mogla da vidim u tome. Od kada pamtim „radim” na nekoliko koloseka, dan mi je prekratak i nezamislivo mi je da se bavim nečim što zahteva da upadneš u slow-motion! Međutim, kako je vreme odmicalo, a moje tegobe postajale sve češće, reših da probam pa šta bude. I ne da nisam zažalila nego sam veoma brzo otkrila dobrobiti svojih treninga. Ako me upitate da li ja to propagiram Tai Chi, odgovoriću vam vrlo jednostavno: nego šta!
A vi, dragi moji, pronađite sebi one aktivnosti koje će prijati vašim telima i dušama, šta god radili, otrgnite se povremeno od ove naše sve sivlje stvarnosti. Nećete joj pobeći, ali ćete se bar ojačati.