Sećam se kada se Gradska biblioteka preselila iz Magistrata na adresu na kojoj se i danas nalazi. Bejah klinka, ali meni su od prvih dana života slikovnice, pa potom i knjige bile važne. To su bili moji najdraži pokloni. Kad je, jednom prilikom, a bila sam sasvim mala, neko od majčinih prijatelja upitao polu u šali da li joj dosađujem dok nešto radi, budući da sam bila poprilično živahno čeljade, ona je uz osmeh odgovorila: „Ma kakvi! Dajte joj knjigu i biće mirna”.
Kad sam već napunila šest, bilo je vreme da krenem u školu, a sa polaskom u prvi razred, postala sam i vrlo radosna članica naše Biblioteke. Iako su se knjige u našoj, ne samo porodici, već i široj familiji često kupovale, pozajmiti knjigu iz Biblioteke, bilo je nešto na šta sam bila izuzetno ponosna. Osećala sam se skoro privilegovano dok sam se šunjala između rafova, „pretražujući” pisce i njihova dela, njušeći onaj miris starog papira pomešanog sa daškom prašine, miris knjiga. Pa i sada, kada je knjiga dostupna u pdf ili audio formatu, ništa mi nije milije od papira među prstima.
A kada sam već stasala, počela sam da pratim i programe koji su se organizovali u prostoru naše Biblioteke: književne večeri, tribine, izložbe, radionice…
Nedavno odvedoh grupicu svoje zabavištanske dece na „Knjigoigranjac”. To vam je jedan izuzetno lep i koristan program koji osmišljava i realizuje jedna takođe izuzetna osoba, Mima Gavrilov, istoričarka umetnosti po zvanju, a glumica i naratorka, te promoterka zdrave hrane i zdravih navika i smeha, po svom neskrivenom talentu, a pre svega toga, moja malena devojčica kakvu je pamtim iz „Kekeca” u kom sam pravila svoje prve profesionalne korake…
Pa onda, tu je i sasvim nov program koji su za starije osnovce i srednjoškolce pokrenuli, naša Biblioteka i grupa „Čitalački dramatorijum”. I na žalost, do sada sam preskočila svaku od tih radionica jer su se dešavale uvek nekako kad radim u popodnevnoj smeni, te propustih i omiljenu mi Jasminku Petrović, ali se tešim činjenicom da će ovaj program potrajati, te ću sigurno imati priliku da se uključim.
Pre nekoliko dana, bio je upriličen i susret sa našim književnikom i upravnikom Narodne biblioteke Srbije, Vladimirom Pištalom i baš pomislih kako je lepo imati jedan tako značajan centar kulturnih dešavanja, raznovrsnih i lepih, kad me danas bukvalno prestravi jedno obaveštenje.
Naime, u utorak, 30. aprila, u istoj toj našoj biblioteci, nekakvi Vitezovi svetog Vida organizuju predavanje pod nazivom: „ Duhovni put savremenog čoveka” izvesnog Milana Nikolića Izana, predstavljenog kao istoričar i istraživač, iako se o tome ne može pronaći nikakav validan podatak. U stručnim krugovima, ovaj čovek poznat je kao pseudonaučnik, u prevodu, šarlatan.
Otvorih par linkova, te video zapisa, doduše, čim sam ugledala „Balkan-info”, nisam ni morala da tragam dalje, a još kad pročitah da u zvezdama pronalazi uporište za svoja saznanja, sve mi postade jasno. Potom mi moja prijateljica, profesorka arheologije i naučnica, ispriča nekoliko rečenica o problemu koji naučnici generalno imaju sa promoterima pseudonauke.
I baš kada sam htela da se manem ćorava posla, ugledah još jednu promociju u istoj organizaciji, iste šovinističke klike koja pod sloganom čuvara i branioca tradicije i pravoslavlja, vešto prikriva svoje, sasvim slobodno mogu reći nečasne namere, jer koliko prošlog meseca u istoj nam, dragoj Biblioteci, gostovaše čovek, lažno predstavljen kao vrhunski stručnjak u arheologiji koji čak nije ni arheolog.
Čuvari tradicije skloni zaskakanju iz žbunja, upitaće možda, kakav problem imam sa srpskom tradicijom, verom i religijom? Odmah ću im odgovoriti – nikakav. Da veruje svako može u šta i u koga hoće, slobodno mu bilo. Svet je dovoljno veliko mesto, te ima prostora za svakog. Međutim, religija je istorijski ozbiljna tvorevina i svaki, iole pismen čovek, pročitao je, ako ne Bibliju (a trebalo je), ono bar ozbiljnije tekstove, te filozofske sadržaje na tu temu. Mnoga klasična dela, kako u književnosti, tako u umetnosti uopšte, počivaju na poznavanju religije. Čovečanstvo se razvijalo u religiji i uz nju. Ali ovo što nam se događa pred očima, sa tim blage veze nema, da ne pobrkamo babe i žabe. Taj najprimitivniji populizam koji od dojučerašnjih mangupa, ignoranata raznih vrsta, opskurnih likova iz javnog nam života, sada pravi nekakve velike pravovernike i prvosrbijance, rodoljube čija se čast ne dovodi u pitanje, nacionalne ikone i čuvare nečega, najčešće izmišljenog, ne bi smeo da prolazi tako glatko. A prolazi. I sa promocijom nadrinaučnika i njihovih beseda, jezivog i nedopustivog šarlatanstva, promoviše i jednoumlje zasnovano na šovinizmu i nacionalističkim floskulama koje su suprotstavljene građanskoj slobodi, obrazovanju i pristojnosti.
Pa kakve sad veze sa svim tim ima naša Biblioteka, upitaćete? Biblioteka ne organizuje ove događaje, kad otvorite stranicu na Fejsbuku, nećete ih pronaći. Biblioteka je samo davalac prostora, iznajmljuje svoju salu, k’o kafane za svadbe i sa’rane. Ali to tako ne bi ni trebalo, ni smelo. Odgovornost davalaca ovih usluga nije ništa manja od promotera besmisla. Negde se mora povući granica i reći: ovde žive knjige, ovde žive znanje, nauka, umetnost i ljudi kojima je do toga stalo.
A ovi što sa zvezda padaju na glavu, prosto im bilo, neka to rade na nekom drugom mestu. Pratiocima raznih junaka, vitezova, zamišljenog plemstva, neka pomenuti izvrću mozak naopačke kao čarapu, kad im je već možno.
Biblioteka, međutim, nije i ne sme da bude mesto iz kog se vodi podmukla kampanja protiv naučnih saznanja, naučnika i stručnjaka, a sve pod izgovorom čuvanja tradicije koja kao takva kakvom je predstavljaju, zapravo i ne postoji. Onog trenutka kada ste dobili mogućnost da otključate vrata svoje institucije, prihvatili ste i obavezu i odgovornost da, ne samo čuvate, već i poštujete blago koje se iza njih nalazi.