Ovako sam odlučila: počeću da sakupljam fiskalne račune jer želim da dobijem stan u Beogradu. Kolika je verovatnoća da to budem baš ja? Onolika koliko želim da bude velika. A želim, bome. Računam nešto, moji su roditelji onomad iz Beograda došli u ovu moju rodnu varoš, pa sad malo da promenimo uloge. Ma ne zato što više volim tamo nego ovde, to nikako, već zato što ako tamo budem redovno plaćala infostan, a u to ne treba sumnjati jer ja sam i ovde redovan platiša svega i svačega, mogu konačno da odem ko čovek u pozorište! Šta kako? Pa tako, rek’o Mali, a njemu rek’o Tata. Pedeset posto od cene karte, eheej! Mogla bih i unučicu da povedem u „Puža”, ali ne vidim ga na popisu pozorišta. Slutim da će Kockasti to za džabaka. Mislim, pa red je da se i on oduži.
Eto tako ja planiram da odem u Beli grad sive boje i profitiram. Malko me zeza to što više ne mogu da rodim ni treće ni četvrto, pa da pokupim još koju kintu pride i uštedim…
A sad, ozbiljno.
Znate li koliko godina je već na snazi zakon o zabrani zapošljavanja u javnom sektoru? I ne pričam sada o „onom javnom sektoru” odnosno delu na koji se ova zabrana ne odnosi baš uvek, pričam naravno o nama običnim smrtnicima za koje je zakon i uveden. Dakle, idite na bolovanja kada ste bolesni, a bolesni ste ove zime više no ikad jer viroze haraju tako da se „red u čekaonici” prostire zapravo od trafike na uglu! Zamenu dobiti nećete. Ona vaša koleginica isplaziće jezik do zemlje, a sve češće će i kugle da otegne jer se sve češće zagleda da vidi nisu li joj iste izrasle! Pa vam je onda žao i sebe i nje, pa se nalivate febricetom i vitaminima i antibioticima i probioticima k’o putujuća apoteka i kuvate lekovite napitke svojih baba ne biste li se podigle iz mrtvih i otišle na posao. Ne vredi. Virus vas obara i morate na bolovanje. Plačete, ne zato što vas bole svaki mišić i svaka kost, a bole vas, plačete jer znate koliko će vam odbiti od plate za tih nedelju ili desetak dana koliko vam je potrebno za lečenje. Plačete, jer za to vreme sve lekove koje kupujete plaćate, oni naravno nisu ni na kakvoj listi. Kupujete dodatne količine voća, kuvate pileće supe i trošite novac kao da dobijate dodatak. A ako ste u privatnom sektoru, može da vam se desi i da se ne vratite na posao, da vam kažu: „Hvala lepo, niste nam više potrebni…”
A sad, još ozbiljnije.
Koji to predsednik, premijer(ka ), sveštenik, bog-otac, koji to siledžija raspolaže vašim telima kao javnim dobrom? Koliko neko treba da bude osion, divalj, beskrupulozan, pa da vas preko razglasa iliti javnog servisa pozove na razmnožavanje?! I da vam za to nudi i novac?! A bome da vam malčice i pripreti?! Uopšte ne morate biti preterani moralisti pa da se zgrozite nad ovim gestom!
* * *
Ako neko ko je na položaju da to i može, zaista hoće da se bavi svojom nacijom i vama kao njenim delićem, neka ne izigrava boga jedinoga, neka okupi stručnjake ukoliko je u stanju i ukoliko ima zrno poštenja u sebi, pa neka počne da razmišlja i pravi strategije na duge staze: neka uloži u obrazovanje, u kulturu, u zdravstvo. Neka podiže svest, neka edukuje, neka podržava, neka stvara olakšice u svim sferama života, neka ne izrabljuje, neka vas ne prodaje niti daje u zakup bez obzira na vaš pol, nacionalnu pripadnost ili političko opredeljenje; neka vas štiti od nasilja, neka vas brani svim svojim institucijama kao građanina od svake nepravde, neka vas uvažava i neka vam to pokazuje.
Ali pošto taj neko nije onaj neko koji to treba da bude, neka vas lepo ostavi na miru. I neka se nosi!