Kad god se u Gradu događa nešto što bi moglo da se okarakteriše kao elementarna nepogoda, nešto što izaziva brige i nesreću stanovnika, građanin se nađe u dilemi: koga pozvati, obavestiti, zatražiti pomoć, ili, po potrebi, odštetu?
Pročitah tako u lokalnim novinama kako, ako vam padne drvo na automobil, nije sve jedno da li se to dogodilo na parkingu ili kakvoj drugoj javnoj površini. Otud, odovud, govoriše i direktor „Zelenila” i komunalni šef, građaninu se piše crnpurasto. Čija je „javna površina”? Mož’ biti gradska, ali i ne mora biti. U ovom drugom slučaju, kod nepogoda na javnim mestima, šanse vam baš i nisu naročite.
Uvek, doduše, možete potegnuti sud, ali unapred vas uplaši ideja o tome kako je sistem u nas podešen tako da bi sve moglo da se završi neveselo po vas, pa se suzdržite u poslednjem trenutku od te ideje.
Istina, kada treba da platite kakav komunalni račun ili porez, zna se čiji ste: Vi ste i opštinski, da ne kažem gradski i republički. Vi ste u vlasništvu ove zemlje i to nije sporno. Vas će pronaći i ispod crne zemlje ako je potrebno. Ako ni zbog čega drugog, ono da glasate. Da budete korisni. A ne samo da se žalite na nešto i tužakate.
Ako se okliznete pa polomite nogu, jer trotoar ispred lokala koji je gradski, ali ne radi, zatvoren je, nije počišćen, nikom ništa. Ako vam se to dogodi ispred zgrade u kojoj stanujete, onda ste, brate mili, pravi baksuz: em ste polomili nogu, em niste očistili dvorište. Krivi ste. Ne durite se.
To me je asociralo da upitam: čije je javno dvorište? Ako biste želeli da, na primer, postavite rampu za parking mesto, ili zasadite štogod – to nije izvodljivo, jer je zemljište gradsko. Dakle, spada u javnu površinu. Ako valja razbiti led, a tek počistiti sneg, onda je to obaveza građana. Tako smo se podelili.
Pomenuti direktor javnokomunalnog preduzeća „Zelenilo” reče:
„Ako vam grana koju je oluja odlomila ošteti krov zgrade ili automobil, prijavite to javnom komunalnom preduzeću i sačekajte da dežurna ekipa „Zelenila” izađe na teren i to fotografiše” (citat preuzet iz „Pančevca”).
Priznajem da sam očekivala da čujem neko konkretno rešenje, ali je ono ipak izostalo. Ništa, onda se namestite za fotografisanje zajedno sa svojom uništenom imovinom, što bi rekli, selfirajte se. Ili, kako se nekad, po starinski govorilo, možete da se slikate.
Ipak, celoj ovoj i sličnim zamršenim pričama, perspektivu daje jedna sjajna ideja, koja se nedavno izlegla u skupštinskoj sali. Nisam je neposredno čula, ali su mi je prijatelji prepričali: naš grad treba da razmišlja o tome da u budućnosti šalje poruke u svemir. To je odlična ideja. Neka svemir bude obavešten i o problemima (moramo da im pokažemo da ne bežimo od istih), ali i o svim onim pozitivnim stvarima koje se dešavaju u ovoj našoj sredini. Ravnoj, da ravnija biti ne može.
Tako da se vi građani, ne sekirate – možda će vanzemaljci uspeti da reše sve ono što ovi naši (van)zemljaci nisu uspeli. Kažem, možda.
Eventualno.