Svi vi koji me znate, znate da sam pozitivna. Nažalost ovom prilikom to što sam pozitivna mi ne znači apsolutno ništa jer imati kovid ili ti koronu, nije ni malo pozitivno niti zabavno iskustvo.
Razlog zašto delim s vama ove misli jeste upravo taj što sam ja verovala da neće mene, pazim se ja…
Počelo je sa blagim kašljem u petak, koje je pratilo sitno gušenje, kao kad vam voda sklizne u pogrešnu rupu. Pripisivala sam to klimi kod kuće, a sutradan klimi u autobusu, iako je kašalj bio prisutan i van autobusa tj. dok sam bila u prirodi. Subotu sam provela u prirodi, iako uspon na Lukin kamen nije bio nimalo naporan sledeća dva dana pratila me je upala mišića, koju sam opet pripisala usponu, bez ikakvog preispitivanja da li sa mnom nešto ne valja ili ne.
Moram samo da napomenem da sam u autobusu sve vreme nosila masku, jer pazim se ja… U povratku ulazimo u interesantnu diskusiju sa parom koji sedi preko puta mene i mame, te poslednjih 30 minuta skidam masku. Osećam se kao da ne mogu da dišem, uzdah mi je kraći i komunikaciju nastavljam bez maske. U subotu sam takođe bila i na rođendanu, 12 gostiju, mali skup, na virus niko ni ne pomišlja, svi smo opušteni, ekipa je bliska kao da smo familija (scenario klasične slave). Nedelju, ponedeljak i utorak me i dalje prati sitan kašalj, i upala mišića, ja i dalje ne razmišljam o virusu, iako se u utorak budim sa graničnom temperaturom 37,2 (verovali ili ne, ali od kako je počelo vanredno virusno stanje, skoro svako jutro izmerim temperaturu, čisto da namirim svoju paranoju). Noć utorak na sredu spavam jako loše, bol u mišićima se pojačao, temperatura raste, hladno mi je i toplo u isto vreme. Budim se sa 37,8, i bolom kakav ne želim nikome da oseti.
Glavobolja kao da je neko glavu gurnuo u stegu.
Mišiće kao da nemam, kao da telo pokušava da iskoči iz kože i konstantno gura. Noge od kolena na dole jedva osećam.
Bubrezi mi otkazuju.
Oči me peku.
Kičma toliko boli da mi je teško da sedim i ležim.
Prvi put se osećam toliko bespomoćno, da zaista ništa ne pomaže, čak ni da isplačem turu.
Jutro je i saznajem da je petoro nas sa rođendana pod temperaturom, logično odlazim kod lekara.
1. Pozovite ambulantu u kojoj je vaš odabrani lekar. Kažite kako se osećate i dobićete broj telefona jedan od dve dežurne doktorke, koja će vam nakon izrečenih simptoma reći koji su vaši sledeći koraci. Dobićete ili paracetamol i mirovanje ili uput za test kao što sam ja dobila.
2. Izvadite krv i bris nosa u Paje Marganovića – bivše Kožno. Kada uđete u tu bednu prostoriju, sve će vam biti jasno. Optimizam bolničkog osoblja me oduševljava. Jedna od sestara zna apsolutno sve o novim testovima koje su dobile, dok druga ne zna apsolutno ništa. Nemaju čak ni flaster da mi zalepe preko vate, ali su nasmejane i preko ljubazne. Rade mi CRP i Antigen – brzi test, rezultati su gotovi za dva sata.
3. Snimite pluća u Zmaj Jovinoj. Ekstremno neljubazno osoblje. Kao da ja želim da budem tu i kao da svake nedelje radim rendgen pluća pa moram da znam u kojoj pozi treba da budem i koliko milimetara treba da idem levo ili desno da bi bila dobro pozicionirana.
Prednost 21. veka je ta da se svi rezultati šalju elektronski, tako da nema dodatnog čekanja u redu. Rezultati krvi, brisa i rendgen se čekaju dva sata.
4. Svečana dodela rezultata – red ispred kovid ambulante se nije smanjio od momenta kada sam snimala pluća. Iako imamo prednosti elektronskog slanja rezultata javlja se problem redosleda prijema bolesnika. Pojedinci čekaju red od 10 ujutru, redosled prozivanja je čudan – može se reći da ne postoji, a pojedine službe ne šalju rezultate. Dakle ljudi nebitno da li su zdravi ili bolesni, stoje na hladnom i čekaju rezultate. Ja konkretno sa 37+, sedim ispred i tresem se. Na zvono se niko ne odaziva. Kada sestra izađe da kao prozove nekoga, pita ko čeka najduže, pa ako te čuje, čula je, ako ne, nastaviš da čekaš. Ispred ambulante provodim dva sata, nakon čega me prima predivna doktorka, saopštava da sam pozitivna, pregleda me i nakon toga prolazimo kroz to kako sledećih 14 dana izgleda…
Long story short, ili ti zašto ovo pišem? Zaista mogu za sebe da kažem da sam se pazila, maska u zatvorenom prostoru, dezinficijent na rukama čim pipnem nešto van kuće, a evo pozitivna sam. Mnogi od vas će kada pročitaju simptome pomisliti – ma to je kao kod gripa… Verujte mi nije, bol u mišićima koji osećam sada i koji je karakterističan za grip nisu ni blizu. Pritisak u glavi i skoro konstantna vrtoglavica koji prate taj bol nimalo ne pomažu.
Da li sam ja donela virus u ekipu ili ne, nikad nećemo saznati, na kraju krajeva nije ni bitno.
Svako od nas može biti super spreader bez i da zna to.
Zima se bliži i naš organizam slabi, ostanite kod kuće koliko god je to moguće. Ne budite sebični i u zatvorenim javnim prostorima nosite masku. Zaštitite sebe, zaštitite druge.
Sad kad smo prošli ovaj ozbiljan/edukativan deo, slobodno preporučujte filmove i serije, treba preživeti 14 dana
Čuvajte se, winter is coming