U južnom Banatu, na putu ka Vršcu iz pravca Pančeva, u selu Vlajkovac nalazi se dvorac grofa Bissingera. Nekada je to bila reprezentativna građevina, raskošnog izgleda, luksuznog enterijera, okružena parkom i sa teniskim terenima, dok je danas u pitanju ruina na granici obnovljivosti.
Od 1989. godine dvorac je pod zaštitom države kao spomenik kulture od velikog značaja, a bio je na neki način uključen i u projekte međudržavne prekogranične saradnje Srbije i Rumunije, o čemu tužno svedoči tabla pored ulazne kapije gledano sa puta. Uprkos svemu tome, on se nepopravljivo urušava. Nenastanjen, bez ikakve ljudske i društvene brige, ostavljen je na milost i nemilost prirodi, atmosferskim prilikama i vandalizmu. Mnogi delovi enterijera su u potpunosti uništeni ili ukradeni. Kaljeve peći su razrušene, a njihovi metalni delovi su izvađeni i, najverovatnije, prodati u „staro gvožđe”. Svi elementi od bilo kakve vrednosti koji su mogli da se skinu sa vrata, prozora, zidova, podova, odavno su nestali, verovatno u istom pravcu. Uprkos višedecenijskoj zanemarenosti, ova stara lepotica ipak pokazuje tragove svog nekadašnjeg sjaja. Još uvek se prepoznaju oblici reprezentativne klasicističke arhitekture, a naročito jak utisak ostavljaju monumentalni metalni stubovi koji nose terase, čije su ograde izrađene od kovanog gvožđa, kao što je slučaj i sa kapijom i ogradama oko celog objekta. Fasade sadrže niše u kojima se samo naslućuju lokacije odavno nestalih skulptura. Iza dvorca se nalazi park, prema kome je bio okrenut glavni ulaz u dvorac Bissingerovih.
Ovu reprezentativnu jednospratnu građevinu sa tornjem sagradio je 1859. godine Gyorgy Foeni Mocsonyi, da bi je 1890. nasledila Georgina Foeni Mocsonyi i njen muž Bissinger-Nippenburg Rezso. Kako iznosi Ferenc Nemet, pisac knjige „Gospodski svet u Torontalskoj županiji” (2003), krajem 19. i početkom 20. veka u dvorcu je postojalo nekoliko značajnih kolekcija, koje su činili biblioteka sa više hiljada knjiga, stilski nameštaj i zbirka porcelana i retkih figura izrađenih od zlata. Ove dragocenosti su u inventar dvorca došle zahvaljujući porodici Bissinger, koja je vodila poreklo iz Nemačke, a čiji su se pojedini članovi, pišeNemet, u Mađarsku doselili u prvoj polovini 19. veka.
Ne samo zgrada dvorca, već i njegova okolina su plenili pažnju. Dvoracje bio smešten u brižljivo uređenom parku, u kojem su se nalazili i veštačko jezerce, fontana, i potok sa nekoliko manjih mostova. Postojala je i staklena bašta u kojoj je glavni baštovan kultivisao biljke, među kojima su bile i neke retke i egzotične vrste, i negovao ih tokom zimskih meseci. Bio je to, nastavlja Nemet, pravi raj za decu, što i nije iznenađujuće ako znamo da su Bissingerovi imali četiri ćerke: Mariju, Liviju, Veru i Georginu.
Dvorac je služio mahom kao zimska i letnja rezidencija porodice Bissinger, i njeni članovi su dvorac koristili sve do kraja Drugog svetskog rata, kada je nacionalizovan. U njemu se u posleratnom periodu najpre nalazio Dom za decu, a posle 1953. godine poljoprivredno dobro „Ogled”. Nemet 2003. godine beleži da je u dvorcu, iako je u lošem stanju, tada još uvek živelo nekoliko porodica. On takođe piše da je park uzeo u zakup meštanin koji živi u Beču, Ištvan Biro, i da ga održava. Danas, 2018. u dvorcu ne živi niko, park deli sudbinu objekta, a sve zajedno budi mučan osećaj izazvan prizorom opšte zanemarenosti.
Ildiko Erdei i Dragan Stanković
