Pre 18 godina, Dragana Mladenović (1977) objavila je svoju prvu zbirku poezije. Do danas, iza sebe ima devet zbirki angažovane poezije, dve zbirke pesama za decu, kao i dva romana – jedan za tinejdžere i drugi za nešto malo mlađe. Njene pesme su prevođene na desetak stranih jezika, deo su skoro svih antologija savremenog ovdašnjeg pesništva. Dobitnica je više priznanja, a pre mesec dana uručena joj je Nagrada „Dušan Vasiljev“ za 2020. godinu za zbirku Femicid i druge pesme (Kulturni centar Novog Sada, 2020). Diplomirala je i magistrirala na Filološkom fakultetu u Beogradu. Živi u Pančevu. Radi u službi za odnose s javnošću u SANU.
Razgovaramo o snazi reči i ulozi umetnosti, o glasovima u javnosti koji se (ne) čuju i šta ti krici i tišine znače, o predrasudama i kompromisima, ali i o radosti koju donosi pisanje za decu, te dečijoj sposobnosti da osete reč.
VREME: Pre osam godina osmislila si program Kulturnog centra Beograda povodom Svetskog dana poezije, a naslov tog programa je glasio „Šta može pesma?“. Šta može (angažovana) poezija, i uopšte književnost, danas i ovde? Do koga može da dopre i koga da razbudi?
DRAGANA MLADENOVIĆ: Ne mogu da se otmem utisku koji je na mene nedavno ostavila predivna obrada pesme Bluebird Čarlsa Bukovskog, a koja me je uverila da pesma, ako ništa drugo, može da ti ubaci plavu pticu u srce, koju posle nikako ne možeš da izbaciš odatle. No, možda pesma može još nešto. Recimo, da te suoči sa istinama koje odavno znaš, ali ne misliš o njima. Na primer, da se diskriminacija nad Romima najživlje praktikuje kroz „usmenu formu“, tačnije kroz viceve, koji su toliko smešni, i tako opšteprihvaćeno smešni, da tek zamenom reči „Ciganin“ bilo kojom drugom rečju za nacionalnu pripadnost dolazimo do zaključka da tu ništa nije smešno. Štaviše, pobuđuje asocijacije na fašizam. Šta još može angažovana pesma danas i ovde? Realno, može, a i treba, da se poput drugih vidova umetnosti bavi svim gorućim pitanjima, od politike, preko suočavanja sa prošlošću i prava ugroženih skupina, do ekologije. Bar prema mom shvatanju, nijedna tema više nije suviše nepoetična za poetsku obradu. S tim da govorim o angažovanoj poeziji u najkonkretnijem smislu, koja verovatno neće goditi nekome ko traga za pesmom rakićevskog kova ili u poeziji traži pribežište od surovog sveta.
Na to se nadovezuje i pitanje: šta može književnik, odnosno koja bi trebalo da bude uloga (angažovanog) intelektualca u društvu poput našeg?
Zadatak društvene elite je da dâ preovlađujući ton javnosti i da utiče na javnost da prihvati određene vrednosti. Trenutno ovde to ide malo teže, jer se javnosti serviraju sadržaji koji upravo šalju pogrešne vrednosne kriterijume i truju javni prostor. Istinska elita ovde postoji, kao i deo javnosti koji je željan lepote i smislenih poruka, ali je trenutno, nažalost, dobar deo našeg društva zaglavljen u prazninama između dva reklamna bloka.
Čije ti glasove u javnosti čuješ i smatraš da su važni? I čije tišine čuješ i kako te tišine razumeš?
Pa da, dosta dobro čujem glasove ljudi zaglavljenih u toj televizijskoj praznini. Ili glasove žena koje po osam sati motaju kablove u fabrici, pa onda ostanu još dva sata kako bi dobile bonus od 260 dinara. Ili glasove roditelja otetih beba. Ili glas žena koje su, budući ratni plen, silovane u ratu devedesetih godina. Ali, vrlo dobro čujem i glasove mržnje i zlovolje u komentarima na neke uznemirujuće vesti. Čujem užasno neprimerene odjeke u javnosti na nečije stradanje, netrpeljivost prema nekim etničkim manjinama i LGBT populaciji, poruke zla koje su rezultat predrasuda i protivljenja zdravoj logici.
U svojoj poeziji seciraš lične i kolektivne predrasude i kako smo ih (p)ostavili i (p)ostavljamo ih u horizontu takozvane normalnosti. Kolika je hrabrost potrebna za to pisanje, i kakav želudac? I može li uopšte biti kompromisa kada se baviš takvom dekonstrukcijom?
Kompromis mora da postoji. Naime, neke predrasude su toliko duboko ukorenjene da bi njihova dekonstrukcija mogla biti shvaćena kao suviše jak šamar ili ljuta uvreda, i ja nemam hrabrosti da se s tim zezam. Pokušala sam, i ne kajem se što sam od tog projekta odustala.
Poslednja u nizu tvojih zbirki je Femicid i druge pesme. U knjizi su postavljeni jedni za drugim ovdašnji obrasci odnosa prema ženama – prisutni u skoro svim sferama, prisutni u književnosti i rečnicima, u medijskim napisima i na društvenim mrežama, u porodici i na poslu, u naučnom jeziku i pravu. I nakon čitanja ostaje taj osećaj, a sadašnjost ga uporno potcrtava iz dana u dan da je to toliko teško iskoreniti. Kako ti vidiš proces iskorenjivanja te mržnje? Odnosno, vidiš li ga uopšte?
Femicid je, nažalost, jedna ogromna i užasavajuća tema. Tačnije, to je fenomen karakterističan za sva društva, čak i za ona koja smatramo krajnje uređenim i rafinisanim. Evo samo da pomenem da je prema izveštaju UN-a, tokom 2020. kovid godine, na globalnom nivou SVAKODNEVNO od muža/partnera ili člana porodice ubijeno 137 žena. Jezivo! U Femicidu i drugim pesmama sam se bavila ovim podnebljem, oslanjajući se na sve dostupne izvore o toj temi. Nisam sigurna ni da li sam uspela da odškrinem ta teška vrata…
Sve više je ženskih glasova iz regiona koji se bave seciranjem stvarnosti i čini mi se da je njihov prijem u publici veoma dobar. Šta to govori i koja imena bi ti izdvojila?
To je jedna fenomenalna promena, toliko snažnih ženskih glasova. Oni su ponekad toliko jaki i dobri da ostanu u čitaocu kao plava ptica s početka razgovora. Evo da navedem samo neke od njih: Radmila Petrović, Lidija Deduš, Monika Herceg, Maša Seničić, Maja Solar, Jelena Anđelovska… Kada još imamo u vidu odavno afirmisane autorke, kao što su Radmila Lazić, Dubravka Đurić, Vladislava Vojnović, Milena Marković, Ana Ristović i druge, pa to je zajedno jedna nova poetska platforma.
Poslednjih nekoliko godina baviš se književnošću za decu, sa zaista velikim uspehom. Otkud to i koliko je pisati za decu drugačije u odnosu na tvoju poeziju o kojoj smo govorili? Dođe li taj boravak u dečjoj književnosti kao rasterećenje?
(Pre)orijentacija na pisanje za decu je nešto najdivnije što mi se dogodilo u karijeri. Nema tu mnogo mudrovanja: lepo je osećati se rasterećeno, divno je kada je dan pun sunca, fino je kada su ljudi koje voliš dobro, savršeno je pisati za decu.
Napisala si i zbirke za decu mlađeg uzrasta, sada i jedan roman za tinejdžere… Koliko je komplikovano prilagoditi stil za toliko različita godišta?
Pošto imam dve ćerke među kojima je devet godina razlike, to mi ne predstavlja problem, prilično su mi jasna i deca od 4 godine i ona od 13 godina. Mislim da je veće iznenađenje predstavljao transfer od poezije ka prozi. Jednostavno, u romanu Sve što (ni)sam želela, a reč je o prvom delu serijala, nastojala sam da napravim svet koji je idealan za nekoga ko ima 10, 11 ili 12 godina i nije baš lud za čitanjem. Nisam se mnogo dvoumila da li će jedan tako izbirljiv čitalac radije otvoriti knjigu pesama ili roman.
Po tvom iskustvu, koliko su deca osetljiva na reč, odnosno koliko su prijemčiva za jezičke igre i čitanje kao takvo?
Verovatno to nije slučaj sa svom decom, ali nikada nisam upoznala malo dete koje ne voli da sluša pesme, priče ili bajke. Neverovatno je, zapravo, koliko je književnost u ranim godinama važna za učenje i razumevanje sveta. Pa još ako dete bude pozvano da u nekoj pesmi ili priči učestvuje aktivno, da nešto dopuni, ispravi, da nađe uljeza ili pogodi pravu reč, još teže mi je da zamislim da ga tako nešto neće zaintrigirati. Realno, teško je nama odraslima da uz sve probleme, obaveze i nervoze savremenog doba nađemo vremena i strpljenja da svom detetu nešto pročitamo, ali uverena sam da mu se ništa vrednije od toga ne može priuštiti.
Preuzeto sa Vreme.com
Autorka: Jelena Jorgačević